Манастири у бункеру

„Косово треба нашминкати; треба избећи толико упадљиву видљивост војске”, понављали су неколико година након доласка мисије у поверљивим извештајима команданти КФОР-а и шефови Унмика у покрајини. Истине ради, та слика Косова претвореног у бункер никако се није допадала ни моћним страним политичарима жељним доказивања нове реалности и потребе да се покаже како сада, после бомбардовања, овде владају мир и мултиетничка идила.

У међувремену, Срби су безмало нестали из градова, систематски су уништаване цркве, манастири, споменици, а голи живот је зависио од пратње и неизласка из гета.

„Не можемо за сваког Србина обезбедити по једног војника да га стално чува, морамо чекати да се свест промени”, одговарали су, на упорне захтеве Срба, они који су имали политичку моћ и војну силу да зауставе разорни циклус насиља, док се процес стапања ОВК елите и стране администрације настављао уз звуке класичне музике, поред базена у бизарним вилама нових господара Косова.
Командант КФОР-а, француски генерал Марсел Валентен, први је кренуо у процес шминкања Косова. Овај комуникативни миљеник медија почео је да „уводи нове доктрине” склања пунктове, колутове жице, осматрачнице, тенкове...

„Немате никаквог разлога за забринутост, ситуација је потпуно под контролом, све је мирно, ми гарантујемо безбедност”, убеђивао је монахе манастира Светих архангела код Призрена заменик шефа Унмика Чарлс Брејшоу. На моје питање зашто је тако сигуран, кратко је одговорио: „Видите ли ви ове војнике око нас”. Четири дана након тог састанка догодио се 17. март 2004. године. Од архангелског комплекса није остало ништа, сагорео је до темеља. Немачка штампа је своје војнике назвала зечевима с Косова.

Слично је прошао Девич, манастир код Србице, и четрдесетак других светиња Српске православне цркве, у Призрену су припадници Косовске полицијске службе учествовали у насиљу и избацивању Срба из станова. Хаос су, касно у ноћ, једино зауставили амерички војници одлучном акцијом, после много жртава и паљевине, у Чаглавици код Приштине.
Без обзира на различита искуства, вера да КФОР може да пружи елементарну заштиту постоји код већине Срба и њихових представника, који тој организацији уједно приписују и највећу одговорност за личну и општу безбедност. Насупрот томе, Косовској полицији се не верује због свакодневног лошег контакта и разних облика понижавања; перцепције да је она продужена рука Тачија и Харадинаја; веза с криминалом и ОВК прошлошћу; због продаје српске имовине која се у неким мањим општинама одвија преко командира КПС-а. Зато данас Срби у КФОР-у виде какву-такву сигурност, а њихово чување најзначајнијих објеката Српске православне цркве представља гарант личног опстанка и наду у непристрасност.

„Већ више од 10 година војници КФОР-а чувају наше највеће светиње и урадили су велики посао. Они имају некакав свој процес који спроводе смањивањем броја војника и сматрају да више не треба да обезбеђују манастире, већ да то треба да преузме КПС полиција. Не можемо спречити КФОР да престане да чува манастире, али исто тако они нас не могу натерати да Косовска полиција замени војнике КФОР-а, зато што они нису исто”, казао је недавно викарни владика липљански Теодосије. „То је тихи притисак да Срби напусте овај простор, а бојим се да се то исто чини и с манастирима.”

Епископ Теодосије је најавио неку врсту самоорганизовања у којој би у манастирима дежурали монаси или пријатељи манастира и тако чували светиње, а није искључио ни зидање нових зидова и капија. „Мораћемо да останемо у нашим светињама и делимо њихову судбину”, казао је владика Теодосије.

Кључно је питање колико се с таквим организовањем може истрајати, колико је оно ефикасно и посебно шта може урадити у одвраћању „ситних” провокација које дневно загорчавају живот и стварају атмосферу да сте вишак и сметња људима који вас окружују. У посебно тешком положају наћи ће се мање и сиромашне монашке заједнице тешко страдале у протеклом периоду.

Њихов опстанак у крајевима познатим по заслужним ратницима и екстремном сиромаштву претвориће се у голу борбу за летину, манастирске забране, усеве или оно мало пашњака око манастирских зидина. Судбина и опстанак таквих заједница у Гориочу код Истока, Будисавцима код Клине, манастиру Девич у Дреници или чак остарелог сестринства Пећке патријаршије, заштићеног новим зидом, биће озбиљно доведена у питање.

И међународни и домаћи зналци овдашњих прилика кажу да нереде већих размера, који се по правилу обично окрену против најслабијих, не могу да зауставе „локалне безбедносне структуре, које се још налазе у процесу развоја”. Па шта ће онда оне радити код споменика с листе светске културне баштине, како ће од насртљиваца заштити свакодневни живот старица у светињама?

Биће ипак да се ради о још једном шминкању, о још једном превиђању реалности у којој слаби имају мале шансе да преживе.

Живојин Ракочевић