Државни прсти и невидљива рука тржишта

Како да Србија кризи каже до виђења? Може ли то сама да учини невидљива рука тржишта или држава мора да настави да пружа своје прсте спаса грађанима и привреди? Иако се током кризе дигла велика повика на либерале, Александар Стевановић, сарадник Центра за слободно тржиште, и даље мисли да ће држава највише учинити за привреду онда кад јој не помаже, па макар скрштених руку гледала како се фирме гасе и пропадају. „Криза је дивна ствар јер се с тржишта очисти оно што не ваља”, убеђен је Александар. Горан Николић, сарадник Института за европске студије, не мисли тако. „Бојим се да би тако настало индустријско гробље, држава у овом тренутку мора да помогне субвенцијама.”

Николић: Не верујем у креативну деструкцију по којој ће лоши нестати, а оставити простор за добре. Плашим се да се други неће појавити. Ако имате некакве људске ресурсе и хале, па макар те фабрике пословале с губицима, боље је да им држава помогне да преживе, него да останемо и без тога што имамо.

Стевановић: Држава, уместо да сипа паре у поједине привредне гране и игра се банкара, треба да види како да смањи трошкове који поскупљују производњу. А не да неки привредници пола радног времена проводе телефонирајући администрацији.

Николић: Субвенционисани кредити за ликвидност су једна од најбољих мера против кризе коју је ова држава спровела и сигурно су помогли да многа предузећа не пропадну. Захтеви Међународног монетарног фонда да се прекине с том праксом нису оправдани. С друге стране, забележен је и опоравак промета у трговинама, а томе су сигурно допринели субвенционисани потрошачки кредити. И добро је што је држава помогла „Азотару“, „Петрохемију“ и многа друга предузећа тако што је преузела њихове дугове.

Политика: Преписује ли ово Горан Николић ставове Млађана Динкића?

Стевановић: Не заступа никога, у то сам сигуран. Само се ја не слажем са оним што је овде рекао. Кредити за ликвидност су били невиђено просипање пара јер су отишли у неколико највећих фирми, које би билансе поправили и да су продали…

Николић: Ма, не могу сад ништа да продају.

Стевановић: Могу, али хоће да зараде добро и да се „утале“ с партијама које су им помогле. Кад би, на пример, пала цена квадрата у насељу Белвил, и те како би се продали станови. Предузетници су се „тукли“ да добију субвенционисани кредит по повољној камати, да онда тај новац ороче у банци и после живе разлике.

Николић: Није то тако једноставно, ко је то радио?

Стевановић: Узмите само као пример потрошачке кредите. Ја сам саветовао људе да, кад већ држава части, позајме 300.000 динара по повољној камати и да их ороче с каматом од најмање 12 одсто у банци.

Николић: Не може ту много да се заради. А и да би ти то пало на памет, мораш да будеш сналажљив, да се малтретираш, изгубиш време, а зарада није нека. Сигуран сам да људи нису због тога узимали зајам.

Стевановић: Муж и жена заједно 30.000 за годину дана – мало ли је? Потрошачким субвенционисаним кредитима држава само вештачки диже тражњу и одлаже проблем. Јер, неко ко је планирао да купи намештај 2011. године купиће га сада на силу бога због повољне кредитне линије. Тражња је само временски премештана.

С друге стране, кад предузеће оде у стечај оно се протресе, склони се вишак запослених, одбаце се неперспективне јединице. То је сасвим нормална појава и можда се појави неко ко ће желети да купи фирму из стечаја..

Николић: Нема ко. Мало је људи с предузетничким способностима у Србији. Мала је ово земља, сви се у главу знамо.

Стевановић: Знам многе с предузетничким духом који су се залетели и куповали предузећа и онда се појавила држава која им је разним наметима одрала кожу с леђа. Проблем је што, кад неко купи фирму, држава мисли да има право да се меша власнику у посао и управља његовом сопственом имовином. Уместо да вишак запослених буде део владине социјалне политике, власт тај проблем намеће као трошак власнику капитала. Закон о раду је једна од основних препрека за развој привреде.

Николић: Таква решења нису социјално прихватљива. Људи су ионако незадовољни и очајни. Само им још треба и додатно повећати страх од отказа. Замислите какав би се психолошки проблем јавио, какав би немир настао.

Стевановић: Верујем да ће бити много више психолошког мира ако неко ко остане без посла верује да га може наћи. А овај закон то не омогућава. Јер ако је послодавцу отпуштање радника скупо, он ће добро да размисли да ли ће некога да запосли. Наравно и са оваквим законом има много креативних начина за отпуштање радника који су се испоставили као лош избор, али су бесмислени. Послодавац може да отвори нову пословну јединицу за некога ко је лош радник да га из једног града шаље на посао на врх планине Дангубе да тамо иде сваки дан док му не досади. И онда радник полуди и сам да отказ.

Политика: Овај закон о раду својевремено сте видели као главног кривца због кога послодавци не желе да запошљавају старије од 55 година?

Стевановић: Јесте. Ако сад неко у тим годинама остане без посла ниједан послодавац неће имати храбрости да га запосли.

Николић: Као моја мајка

Стевановић: Пет твојих мајки могу да униште и најбоље предузеће. Не зато што је она лоша радница, него зато што се неко плаши да ће ако је запосли трошак њеног отпуштања бити раван њеној седмогодишњој плати. Права која закон прописује терају оне који имају више од 55 година на социјалне маргине. Или их осуђује да раде на црно.

Политика: Због оваквих ставова ће Вас данас псовати велики део јавности? Велика се повика дигла на либерале од почетка кризе?

Стевановић: У Србији ми нисмо ни имали ни „л” од либерализма, већ смо у неком модерном социјализму. Држава се увек помахнитало мешала у приватну имовину. Зато што никада нисмо били у либерализму не можемо ни да будемо у кризи због нечега чега нема. Ово је класична криза због превелике државне регулације.

Политика: А шта би било да Америка, на пример, није интервенисала спасавајући банке у другој половини 2008. године?

Стевановић: Шта? Имали би кризу истих размера. Оног момента када би неколико банака пропало у многоме би се смањила могућност за морални хазард. Нико више не би могао да каже да је направио гомилу глупости, али да држава неће дозволити да пропадне јер је превелики да пропао.

Политика: Не морамо да се бавимо Америком, ево шта би било са Србијом да држава није интервенисала?

Николић: Мислим да то питање није више ни релевантно. Јер, ако Америка брани банкарство, аутоиндустрију, ако све државе света интервенишу на тржишту– не можемо ми другачије да се понашамо. Испадамо из система и постајемо неконкурентни.

Стевановић: Наш проблем је што улазимо у кризу која ће трајати годинама и бићемо неатрактивни и до судњег дана ако не завршимо транзицију. Свет ће изаћи из кризе, а ми ћемо тапкати у месту. Начекаћемо се јако дуго да нам просечна плата буде 500 евра.

Политика: Колико ћемо да чекамо?

Николић: Оно што мене брине су подаци о запослености. Из кризе ћемо изаћи оног тренутка кад незапосленост почне да се смањује.

Политика: Али и у време највећег економског раста од пет, шест одсто годишње, број запослених се смањивао? Шта то сад може да је повећа?

Николић: На почетку транзиције број запослених пада. Зато држава сад мора да субвенционише запошљавање. Да буквално вуче за рукав стране инвеститоре и да им све што желе само да запосле људе. Охрабрујуће је то што је пуњење буџета у другом тромесечју издашније и те паре је најбоље искористити за подстицање запошљавања. У Ивањици, одакле ја долазим, људи су очајни.

Стевановић: Паре у буџет не долазе с неба, већ се узимају од предузећа која функционишу. Не мислим да је то добар начин ако држава, кроз порезе, узме новац од профитабилне компаније да би помогла предузеће без перспективе. Поготово што паре прођу кроз буџетски филтер, где га филтрира неки министар с врло ограниченим знањем. Ма чак и под претпоставком да је најпоштенији човек на свету не мислим да је то добро. Радно место отворено путем субвенција гаси два у секторима који су продуктивни.

Политика: А како ће ти из Ивањице се запосле?

Стевановић: Ми патимо од системских проблема. Прво морају да се спроведу суштинске реформе

Политика: А док они то дочекају?

Стевановић: То људи не воле да кажу, али економска политика која се спроводи је и одраз њихове воље. Дакле, оно што су гласали – сад то кусају. Ова власт је управо онаква какву наш народ заслужује. Наша политичка елита је никаква у поређењу са страном.

Политика: Ако тржиште све само регулише ко ће из ове кризе профитирати?

Стевановић: То је велико питање. Ко зна да направи новац направиће га било када. У време Милошевића су се најбоље паре правиле. Шалу на страну, привредници се од обичних разликују по томе што уочавају прилике и хоће да прихвате ризике. Криза је за некога маћеха, за другог ће бити мајка, зависи шта се уочи као шанса. И да је уочим сигурно вам то не бих рекао него бих отишао и направио паре.

Николић: Србија је земља која има повећану осетљивост за социјалну правду и о томе политичка елита води рачуна. Ово друштво не трпи неједнакости и политичари се тиме воде. С друге стране, овде се као мантра понавља да мала и средња предузећа креирају 60 одсто запослености, 50 одсто БДП-а, 40 одсто извоза. Мислим да су те бројке и њихов значај прецењени. Без индустрије за које ће да раде мала предузећа – нема напретка.

Политика: Ако држава мора да буде катализатор привредних активности, хоће ли то боље учинити ако стегне или мало попусти каиш? Односно, ако подстакне потрошњу или штедњу?

Николић: И с ММФ-ом је за 2011. годину договорено повећање потрошње, односно одмрзавање плата и пензија. То, по мом мишљењу, више није спорно. Питање је само да ли ће до тога доћи пре или касније.

Стевановић: Веровати да кроз велику потрошњу можете изаћи из кризе је исто као да упаднете у бунар и верујете да ћете изаћи тако што вучете уже на кофи. Лоше је што држава стално шаље поруке да се штедња не исплати. Знате да ћете радили, не радили имати неку пензију. Многи би можда остављали новац за старост ако би од државе добили поруку да ће лоше живети као пензионери ако не штеде. Овако се стално продубљује циркус да нико не плаћа своје рачуне у кафани него се они деле на чудан начин. И то тако што неко ради за двоје, а неко не ради ни за самог себе.

Николић: Ни сам не желим да верујем у ово што причам али историја и географија нам показују да су увек добро пролазиле оне земље које су окренуте западу. Као што су Ирска, Финска, Јужна Кореја, Тајланд, Јапан... Заједничко свима њима је да је са запада стизао сигнал да у те земље треба да се инвестира.

Политика: Има ли излазак из кризе везе с геополитиком?

Стевановић: Знам само да осим ЕУ наш партнер треба да буде САД, јер они увек пребогато награде своје савезнике. Врхунски идиотизам је што се са Америком качимо 20 година, јер од тога нећемо имати ништа. Креативна спољна политика се може водити на многа начина. Да, на пример, у моменту када владе плаше пословни свет, ми направимо амбијент у коме ће богати људи склањати своје паре, а не да одавде беже и домаћи инвеститори.

Николић: Мислим да наша власт покушава да нађе заједничку језик са западом. Али не могу да пристану на решење по коме они од нас траже све, а не дају нам ништа. Убеђен сам да идемо у добром правцу и да алтернативу немамо. И то што ова власт као мантру понавља причу о европским интеграцијама, то је добро. Јер то није лоша мантра. Не треба рушити, већ само поправљати и наша деца ће сигурно живети боље него ми.

Аница Николић