Кад ђускају љути џезери

„Можеш да свираш брзо, или споро. То је питање тренутка. Али, увек треба да свираш мелодично“, рече Рој Харгрув пред наступ на овогодишњем Нишвилу. Касније током вечери, Бата Ковач ће, слушајући један од бендова који је пола сата у континуитету „газио“ из све снаге, приметити: „Овакав приступ има сврхе само ако мало застану, одсвирају нешто мирније. Иначе се ефекат губи“. Обојица су били у праву. Но, питање је колико је публици то уопште битно. Велика већина посетилаца Нишвил доживљава као одличну летњу журку (што заправо и јесте), мањи број долази да би пажљивије слушао музику, а још мањи да би чуо џез.

Зато, боље би било да се манифестација зове просто – Нишвил фестивал. Један од организатора ми је (у поверењу) потврдио да се „иде ка томе“. Током четири дана фестивала чули смо соул, блуз, рок, афробит, хипхоп, фанки, разне варијанте светске музике и примењеног домаћег фолклора, па, уз све то и – џез. Али, џез у својој сржи има импровизацију, а овде је никад не недостаје... Програми по правилу касне између пола сата и сат, као и конференције за новинаре; режисеру видео програма се омакне да пусти рекламе када је холандски бенд већ почео да свира, а тонац је онда збуњен шта од та два треба да пусти у звучнике; већ најављен Терје Рипдал петнаест минута пред публиком са техничарима покушава да отклони неки проблем са струјом, а онда то обрачунава у наступ и напушта сцену после само 45 минута концерта; награда Мирку Шоуцу се негде загубила баш пред доделу, па му је уручена касније у бекстејџу; уместо српске верзије главне странице сајта фестивала отвара се реклама за вијагру на продају без рецепта... На све смо то навикли и све то заједно даје шарм овом догађају, ако га не схватите превише озбиљно.

Пљескавице и пиво чине важан део иконографије фестивала. Мирис прженог лука заведе вас одмах на улазу, инспиришући природно заливање „великим точеним“, по промотивној цени од 99 динара. До средине вечери сви су већ поприлично опуштени, па почиње агресивно опседање простора испред сцене, на ужас професионалних фотографа и фине господе која се надала уживању у благодети првих редова столица.

За већину ће ти моменти ипак остати у најдражој успомени. Соломон Барк прве, Ману Дибанго треће и DePhazz четврте вечери нудили су ритмове уз којих је било тешко остати у столицама. Било је занимљиво видети „љуте џезере“ који су, већ завршивши своје наступе, напуштали бекстејџ и одлазили да плешу са распаљеном масом. Млади Аустријанци из састава Falb Fiction коментарисаће да им је ово прва посета Србији и да нису очекивали толико опуштен свет. Египћани су већ раније били у Нишу – клавијатуриста Амро Салах појурио је после свог наступа на „бесплатном стејџу“ да ухвати ритам Србије, у режији девојака из Врела и у друштву девојака из Ниша. Израелци из састава гитаристе Орија Дакарија препричавали су анегдоте из нишких кафана, чудећи се енормним порцијама и бизарним грешкама у преводима јела на енглески језик (crap = ђубре, уместо carp = шаран).

Број награда се повећава у складу са курсом динара. Ове године установљено је још неколико нових, тако да их сада укупно има пет – за животно дело, за допринос светској музици, за посебан допринос џезу, за најстаријег посетиоца, као и Гран при фестивала. По обичају би тада на сцену излазило неколико људи – један је носио, други уручивао награду, трећи се обраћао публици... На моменте се чинило као да ће се сваки значајнији гост окитити наградом! Ипак, заобишла је Роја Харгрува, убедљиво најбољег учесника фестивала. Нисам проверавао да ли је био тужан... Последње вечери, закључујући низ испразних најава у духу Гранд шоуа, водитељка фестивала, хрватска естрадна уметница Мартина Врбос јавно се пожалила како би волела да и она добије награду за најбољу водитељку у историји фестивала.

О музици другом приликом. Да су на фестивалу наступили само Рој Харгрув и Соломон Барк, те неколико изузетно занимљивих, а нама потпуно непознатих младих састава изван Сједињених Држава (Израел, Аустрија, Белгија), било би вредно неколико дана проведених у Нишу.

Војислав Пантић