Срамота у спомен-шуми

Кикинда – Спомен-шума Симићев салаш на периферији града некада је била омиљено излетиште Кикинђана. Место је сада зарасло у коров, суво је и труло око стотину стабала, клупе су поломљене, а смећа има на сваком кораку.

За овакво стање одговорна је и локална власт која годинама није озбиљније улагала у одржавање овог простора, али и несавесни излетници, који за собом остављају празне флаше, пластичне кесе, пикавце и поломљене гране.

Стање би, међутим, ускоро могло да се промени. Наиме, Јавном предузећу „Дирекција за изградњу града“ покрајински Секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство недавно је одобрио око милион и триста хиљада динара, за уређење овог меморијалног парка.

– Симићев салаш се простире на 11 хектара, а ми планирамо да уредимо девет. Предвиђена је сеча постојећих сувих стабала бора и засад 13.000 стабала храста и багрема. За овај посао треба нам око 2,8 милиона динара. Део новца обезбедио је ресорни покрајински секретаријат. Други део ће обезбедити Дирекција из сопствених средстава. Ту спада и новац који ћемо добити продајом сувих стабала која намеравамо да посечемо. Радови треба да буду завршени током јесени. Надамо се да ћемо створити један леп амбијент у коме ће Кикинђани и њихови гости радо боравити – каже за наш лист директорка ЈП „Дирекција за изградњу града“ Едита Дивковић.

На Симићевом салашу је августа 1941. године, у сукобу са окупаторима, погинула главнина Великокикиндског партизанског одреда.

– Од 27 бораца, погинуло је 17, али ни они који су преживели овај сукоб нису дочекали крај рата. У знак сећања на овај догађај, 1966. године на Симићевом салашу је подигнут импозантан споменик аутора Рудолфа Матутиновића из Хрватске. Место је годинама служило за пригодне програме и излете. Последњих година споменик и његово окружење су у тој мери запуштени да тамо одлази само онај ко мора – каже нам кустос Народног музеја у Кикинди Илија Булајић.

С. Милетин