Збрисан рак коже

Генетски измењене одбрамбене ћелије збрисале су два кожна тумора код двојице оболелих који се, у одмаклом напредовању, неизбежно окончају умирањем. Ни после 18 месеци бољка се није повратила.

После година посртања, обећавајуће лечење и излечење генима (генска терапија), поново разбуктава велика очекивања. Први пут је испробано у септембру 1990. на четворогодишњој девојчици из Бразила, Ашанти Десилва, која је дословно живела под "стакленим звоном" јер је сваки спољашњи узрочник представљао смртоносну претњу. У ретком обољењу удружили су се неколики чиниоци који су јој потпуно раслабили имуни систем.

У Националном институту за рак у Бетезди (САД) испитивање је искушано на 17 болесника са узнапредовалим меланоном, за које је речено да ће живети још три до шест месеци. Бела зрнца (лимфоцити) која су им извађена с крвљу су ојачана за одбрану и наново убризгана. И двојица мушкараца – један 52-годишњак, а други тридесетогодишњак – ни после годину и по нису испољавали знаке болести.

С новом поруком

Главни хирург Стивен Розенберг се већ две деценије рве са опаком болешћу. Пре неколико година је одабрао пут да из тумора издвоји одбрамбене или ћелије убице (T cells), узгаји их у лабораторијским посудама с промењеним геном, неком врстом водича за препознавање уљеза, и врати их у организам. Ген с новом поруком (лозинка) да уништава непријатеља закачен је за ретровирус, претходно учињен безопасним (припитомљен), и убачен у ћелије браниоце.

Када су доспеле у крв оболелих, оне су новим оружјем почеле да усмрћују подмукле нападаче.

Код осталих 15 је наступило благо побољшање, а на крају се испоставило да одбрана није појачана да се одупре најгорем исходу. Тело није створило довољно ћелија убица.

Како је све ово изведено?

Најпре су скројени хемијски означивачи (маркери) изван канцерозних ћелија које браниоци људског тела од свакојаких насртаја препознају. У овом случају су потанко подешени да сместа опазе ћелије меланома. Када их организам распозна, ћелије браниоци почну да излучују протеине пријемнике (рецептори) који се закаче за дотичне показиваче и започну да разарају брзо умножавајуће посестриме. Најједноставније описан, рак је необуздана деоба доскора здравих ћелија.

Избегавање убица

Стивен Розенберг је цео захват описао у угледном часопису "Наука" (Science), а јавно поручио: "Можемо свако здраво бело крвно зрнце да извадимо из оболелог човека и да га претворимо да делује против ћелија рака. Имамо на располагању протеинске пријемнике стотину пута моћније."

Иако охрабрујући, овај подухват је наишао и на хваљење и на оспоравање. Покушај лечења двојице младих Француза 2002. са сличним обољењем као поменута Бразилка, због чега су непрестано боравили у стерилном пластичном шатору, код једног је изазвао леукемију од које је преминуо.

Савио Ву, професор у Медицинској школи "Маунт Синај" и бивши председник Америчког друштва за лечење генима, сматра да се поступак мора потврдити на више болесника да би се постигао већи скор у излечењу, а тек потом ће одјекнути пуцањ боце са шампањцем.

Знатно је опрезнији и подозривији Ентони Рибас са Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу, који додаје "да би морало бити меланома који никада неће одговорити на лечење имунитета". Поједини тумори, чак, могу избећи погубно лучење ћелија убица.

Томас Гајевски са Универзитета Чикаго, међутим, наглашава да су изгледи да се појаве пропратне невоље код оваквог начина заустављања меланома – прилично мали. Гени се, наиме, убацују у зреле одбрамбене ћелије (одраслих особа) које су кудикамо мање подложне неочекиваном умножавању.

Садашњи видови излечења или обуздавања опаке бољке подразумевају хируршко одстрањивање, покаткад потпомогнуто зрачењем, давањем хемикалија (хемотерапија) и осталих лекова за снажење имуног система.

У сваком случају разгорела се нада да ће исти (или сродан) приступ разоружати рак дојки, плућа и осталих органа. Стивен Розенберг је већ затражио одобрење да га провери на таквим болесницима.