Народ хоће, али не нуде

Већ три дана уочи Пантелијевдана (9. августa), једног од највећих народних вашара у Србији, беше на меморијалном простору у Такову никло десетак шатри. Крај сваке се крчкао свадбарски купус у огромним лонцима од каменине, окретали ражњеви са прасцима и јагањцима, а под шатрама фолк-музика трешти ли трешти. Такву „музику” (не грешим кад је стављам у наводнике) чија арија цепа уши, а стихове збрда-здола, саздане од рима љуби-губи, ноћи-доћи, жена-њена, на махове ласцивне и надасве неписмене „народ хоће” – убеђују нас, деценијама уназад, телевизијски менаџери и продуценти. И у праву су: ни свадба, ни рођендан, ни испраћај у пензију, никаква „фешта” више није без фолка.

Ова „потреба” народа је објашњива чињеницом да тај исти народ држи европски рекорд по броју проведених сати пред малим екраном који бљује фолк-разбибригу (додај томе и мноштво ријалити-програма), уз сценографски гламур у којем певачице носе сукње тек мало шире од опасача. То „народ хоће”, јер му се не нуди ништа друго. Овај феномен ћу илустровати и једним личним искуством. Пре 25 година, путовао сам из Тузле у Истанбул аутобусом. Свих тих ваљда хиљаду километара у аутобуском касетофону вртела се касета Шемсе Суљаковић. И ма колико да ми је одвратна та врста музике, ја њене песме нисам могао да се ослободим читав месец после – у глави ми се и даље вртела њена касета.

Елем, под покровитељством Министарства иностраних послова Норвешке и Општине Горњи Милановац, сва та три-четири пантелејмонска вашарска дана, само двеста корака даље, трајао је Српски фестивал светске музике. На импровизованој позорници смењивали су се певачи, играчи и оркестри из Француске, Норвешке, Хрватске, дакако највише домаћи, а репертоар је био народна, изворна мелодија, дословна или као инспирација за композитора. Организатор није могао а да не рачуна са озбиљним ризиком да, у бици за публику, извуче дебљи крај од крупног, неумољивог противника.

А десило се, веровали или не, супротно. Сваке вечери је од три до пет хиљада (неки тврде да је било и до седам хиљада) вашарлија сатима стајало на пространој ливади испод брда са спомеником кнезу Милошу и попу Мелентију. Аплаузи уз овације нису престајали. Студентски оркестар из Лиона „LaBande à Balk”, 13 девојака и момака, професионално и уживљено су свирали изворне песме и игре балканских народа; квартет гитара „Џипси Алексићи” стару циганску музику; малолетници, два брата и сестра Пилер, победници емисије „Ја имам таленат”, одушевили су виртуозним извођењем дела домаћих и страних композитора; норвешки бенд „Andres Rones Norwegian Desert Band” се представио етноџезом, и те како прожетим скандинавском изворном мелодијом. У истом духу је протекао и наступ „Jewsers Klezmer Bandа” из Хрватске. Додајмо још „Бистрик” и Биљану Крстић, чачански „Стари град”, фолклористе два домаћа КУД-а и певаче са Рудника, из Црнуће, Брђана и других села.

Но, највећа посластица за мене злобног беше кад сам, друго вече, због личних разлога, напустио фестивалску приредбу пре краја и, у одласку, прошао кроз вашариште. Испод големих шатри су се надгорњавале певачице и певачи, свакако сметајући једни другима, а понајвише ушима малобројних вашарлија који нису хтели да прекораче двеста метара до фестивалске позорнице. Фолк-музичари су свирали и певали празним столицама и столовима.

Фестивал у Такову ме је оставио у чврстом убеђењу да народ, ипак, хоће нешто друго од онога што ТВ и фолк-естрада тврде да хоће. Али, како ће то што хоће, ако му нико не нуди? Пример који изнех могао би да послужи надлежнима у држави како се и чиме, ако им је до тога стало, формира и гради укус и свест о културним вредностима.