Narod hoće, ali ne nude

Već tri dana uoči Pantelijevdana (9. avgusta), jednog od najvećih narodnih vašara u Srbiji, beše na memorijalnom prostoru u Takovu niklo desetak šatri. Kraj svake se krčkao svadbarski kupus u ogromnim loncima od kamenine, okretali ražnjevi sa prascima i jaganjcima, a pod šatrama folk-muzika trešti li trešti. Takvu „muziku” (ne grešim kad je stavljam u navodnike) čija arija cepa uši, a stihove zbrda-zdola, sazdane od rima ljubi-gubi, noći-doći, žena-njena, na mahove lascivne i nadasve nepismene „narod hoće” – ubeđuju nas, decenijama unazad, televizijski menadžeri i producenti. I u pravu su: ni svadba, ni rođendan, ni ispraćaj u penziju, nikakva „fešta” više nije bez folka.

Ova „potreba” naroda je objašnjiva činjenicom da taj isti narod drži evropski rekord po broju provedenih sati pred malim ekranom koji bljuje folk-razbibrigu (dodaj tome i mnoštvo rijaliti-programa), uz scenografski glamur u kojem pevačice nose suknje tek malo šire od opasača. To „narod hoće”, jer mu se ne nudi ništa drugo. Ovaj fenomen ću ilustrovati i jednim ličnim iskustvom. Pre 25 godina, putovao sam iz Tuzle u Istanbul autobusom. Svih tih valjda hiljadu kilometara u autobuskom kasetofonu vrtela se kaseta Šemse Suljaković. I ma koliko da mi je odvratna ta vrsta muzike, ja njene pesme nisam mogao da se oslobodim čitav mesec posle – u glavi mi se i dalje vrtela njena kaseta.

Elem, pod pokroviteljstvom Ministarstva inostranih poslova Norveške i Opštine Gornji Milanovac, sva ta tri-četiri pantelejmonska vašarska dana, samo dvesta koraka dalje, trajao je Srpski festival svetske muzike. Na improvizovanoj pozornici smenjivali su se pevači, igrači i orkestri iz Francuske, Norveške, Hrvatske, dakako najviše domaći, a repertoar je bio narodna, izvorna melodija, doslovna ili kao inspiracija za kompozitora. Organizator nije mogao a da ne računa sa ozbiljnim rizikom da, u bici za publiku, izvuče deblji kraj od krupnog, neumoljivog protivnika.

A desilo se, verovali ili ne, suprotno. Svake večeri je od tri do pet hiljada (neki tvrde da je bilo i do sedam hiljada) vašarlija satima stajalo na prostranoj livadi ispod brda sa spomenikom knezu Milošu i popu Melentiju. Aplauzi uz ovacije nisu prestajali. Studentski orkestar iz Liona „LaBande à Balk”, 13 devojaka i momaka, profesionalno i uživljeno su svirali izvorne pesme i igre balkanskih naroda; kvartet gitara „Džipsi Aleksići” staru cigansku muziku; maloletnici, dva brata i sestra Piler, pobednici emisije „Ja imam talenat”, oduševili su virtuoznim izvođenjem dela domaćih i stranih kompozitora; norveški bend „Andres Rones Norwegian Desert Band” se predstavio etnodžezom, i te kako prožetim skandinavskom izvornom melodijom. U istom duhu je protekao i nastup „Jewsers Klezmer Banda” iz Hrvatske. Dodajmo još „Bistrik” i Biljanu Krstić, čačanski „Stari grad”, folkloriste dva domaća KUD-a i pevače sa Rudnika, iz Crnuće, Brđana i drugih sela.

No, najveća poslastica za mene zlobnog beše kad sam, drugo veče, zbog ličnih razloga, napustio festivalsku priredbu pre kraja i, u odlasku, prošao kroz vašarište. Ispod golemih šatri su se nadgornjavale pevačice i pevači, svakako smetajući jedni drugima, a ponajviše ušima malobrojnih vašarlija koji nisu hteli da prekorače dvesta metara do festivalske pozornice. Folk-muzičari su svirali i pevali praznim stolicama i stolovima.

Festival u Takovu me je ostavio u čvrstom ubeđenju da narod, ipak, hoće nešto drugo od onoga što TV i folk-estrada tvrde da hoće. Ali, kako će to što hoće, ako mu niko ne nudi? Primer koji izneh mogao bi da posluži nadležnima u državi kako se i čime, ako im je do toga stalo, formira i gradi ukus i svest o kulturnim vrednostima.