Таштина слика у новчанику

 На станици у Пријепољу, „под врелим сунцем лета”, чекали смо прошле недеље аутобус цело преподне. Јутарњи није дошао. Исто то, сетише се путници убијајући досаду, десило се пре тридесет шест година Мухамеду Хамку Ровчанину који је ујутру хтео да побегне од сопственог венчања. По природи преиспитљив, нововарошки уметник и београдски студент шумарства, уплашио се тог јутра да неће испунити очекивања овдашње тазбине. Аутобуса, кажу, срећом није било, а ове године проглашен је за „нај зета” истог Пријепоља.     

У царству дрвених лица и тајни, нашли смо Хамка, скулптора и песника, познатог по томе што је недавно, док други отварају  пиљаре и кладионице, Новој Вароши даровао галерију „Квадратура круга”.

На улазу у музеј слика у дрвету, објашњење да уметност побеђује свако зло. А тај мото научио је у Пријепољу, свом духовном средишту, како каже. Отуд и изложба скулптура „Печати Пријепоља” коју је поклонио граду одакле му је отац, али и супруга, плавоока Билсуна са којом је провео још мало па четири деценије.

То су разлози због којих је некадашњи банкар, трговац и фотограф – добитник овогодишње титуле „Најбољи пријепољски зет”. Тако и крунски победник Лимских дарова, манифестације која се, уз избор најбољег котлића и одбојку на песку, последњих шест година одржава на десној притоци Дрине, међународној реци по томе што, од извора на црногорској Црној планини тече кроз више околних држава.

„Што си мала, што си мала, моје живце покидала, кад си знала, кад си знала, колика сам ја будала. Казнићу те ја због тога, да се чује све до Бога, хоћу мала, није шала, јер велика сам ја будала”, одрецитовао је победник супрузи која је, на ногама и с усхићењем, пратила уручење награде. Окупили су се и честитали им досадашњи „ нај зетови”.

Како је објаснио председник општине Драгољуб Зиндовић, за пет година изабрано је чак 35 зетова који су се у Пријепољу показали, заволели овај град и његове људе. „Од ове године бира се један, најбољи зет, а Лимски дарови постаје масовнија и све озбиљнија манифестација која шири име Пријепоља у свету”.

Међу досадашњим зетовима су, заиста, Американац, Швеђанин, Норвежанин, Италијан…Манифестација је отворена изложбом слика зета Немца, Вернера Чедеринга који овде летује 40 година. Предложио је да победници заједничким средствима оснују удружење Пријепољски зетови са чијег рачуна би помогли најсиромашнијима, али и најбољим ученицима и свима којима помоћ треба. Са доктором Сеадом Садиковићем договара се и о отварању старачког дома. Млади зет Швеђанин Пер Хуестром каже за „Путовања”: „Нека цео свет буде паметан као народ Пријепоља. Овде, где је пола становништва српско пола муслиманско – види се да можемо лепо да живимо и различитих вера. Значи, не шта си и ко си, него какав си. Србија ће упркос свим невољама да живи и даље и ја је, зато, не сматрам сиромашном”.

Најстарији зет Лука Киркајо из Шида, заједно са Звездарцем Љубомиром Гавриловићем, оцем познатог певача, покушао је, уз пријепољске тамбураше, да оживи чар некадашње чаршије и само њених песама које су привукле толике младожење у град на Лиму.     

„Севдах и шала, дружење, одржали су сиромашни народ краја”, каже.

Ипак, још интересантнији је Ренато из Парме, како кажу, који целу тазбину води на море сваке године, а од њега још Бранко Мијатовић из Колашина, који супротно црногорским обичајима, жену и децу шаље на море а он за то време помаже ташти на имању. За варошанина Бећа Џановића сви мисле да је Пријепољац јер се кући није враћао, а Ненад Живковић носи слику своје таште у новчанику!

Међу зетовима има и познатих имена, али смо питали да ли ће почети и избор најбоље пријепољске снајке, што се, бар у Београду, намеће као логичан след. Организатор Миљан Смиљановић каже да се о томе размишља, али уз мало страховање: „ Имали смо снајку која је овде остала и кад се развела. У међувремену су се због њене лепоте догодиле четири туче. Смирило се кад се поново удала за Пријепољца”.

Мирјана Никић