Игра на струнама срца

Кореографију за плесну представу „Отело”, премијерно изведену наовогодишњем фестивалу Град театар Будва, у копродукцији са београдским Битеф театром, потписују Зоран Марковић и Маша Колар.

Млади уметници, завидних играчких биографија, са ангажманима у најугледнијим европским трупама, последњих година се све учесталије окрећу кореографскоме раду, бележећи и на овом пољу прве успехе и званична признања.

Већ сâма природа односа аутора према литерарном предлошку свог кореографског остварења указује да се ради о простудираном, озбиљном и савесном стваралачком приступу. Аутори „Отела” нису ушли у сценску комуникацију са књижевним делом површно и произвољно, како то често бива у плесним остварењима, када се од једног великог дела светске књижевности очекује да, уз минимум стваралачке инвестиције, обезбеди и гарантује легитимитет сценске замисли.

Напротив. Знајући да чврста кореографска структура може изнићи само на основама јасне и чврсте драматуршке концепције, Марковић и Коларовасу своје виђење „Отела” фундирали на прецизној и консеквентној карактеризацији Шекспирових ликова, и њоме суштински обележили кореографско уобличење ове трагедије љубави, лаковерности и суновраћујуће преваре.

Искусно проценивши играчко-интерпретативни потенцијал играча Битеф денс компаније, аутори су, снагом своје имагинације и спремношћу да лексику свог кореографског израза зналачки прилагоде, саздали улоге које ће „радити” за  играче, истичући оно највредније у сваком од њих. Значењски потентно контрастирање фуриозне виолине Лајка Феликса, поистовећене са групним сценама усковитланог играчког темпа, и електронске музике Сакамота и Алва Ноте, пуне сабласно-трагичког наговештаја у тананим, страсним дуетима Отела и Дездемоне, све интензивније ће прерастати у лајтмотивско преплитање, постајући поуздан ослонац изнијансираној структурно-кореографској динамици комада.

Компактан и увежбан играчки ансамбл био је предвођен сценски упечатљивим и сугестивним интерпретацијама Николе Томашевића (Отело), Страхиње Лацковића (Јаго), Тамаре Ивановић (Дездемона) и Ане Игњатовић-Загорац (Емилија),у потпуној синергији са промишљеним извођењем нешто мањих улога, у тумачењу Милице Јевић, Милоша Кецмана и Милоша Исаиловића.

Доделивши сваком лику његову боју распознавања, Ангелина Атлагић је, рафинираним избором нијанси, стилски усаглашеним костимима готово дала снагу учесника представе, начинивши их кадрим да успоставе најразличитија формацијска и значењска поигравања.

Задовољство је било пратити начин на који су аутори и извођачи своје ликове, једним прочишћеним, минуциозним кореографско-сценским поступком, транспоновали у играчки израз, постижући да само једним покретом, једним трзајем, најмањим детаљем, буде захваћено оно преовлађујуће у сваком од ликова. Издвајамо неколико таквих слика: Јагово скрајнуто, леђима окренуто стајање, пуно интригантског набоја; симболично прелажење Бјанке из руке у руку; Емилијино шуњање, као израз несвесног завереништва са мужемзликовцем и њихов упечатљиви дует, значајног кореографско-играчког интензитета. У овом кореографском читању, представа се завршава Дездемонином смрћу. Жена убијена из незнања, у заблуди, бива симболично замршена у гумене траке које, у том тренутку, као да постају оваплоћење Отелових злослутних речи да ће протерати Дездемону, макар јој „узице везане за ноге биле струне срца” његовог.