Николи досадила усамљеност

БУЈАНОВАЦ – Кум, па било ко он био, сигурно је имао добре намере када је селу давао име. Данас испада да се кум, нажалост, нашалио. "Ма какви ново, овде је све старо, из дана у дан чекамо да нас се неко сети, да види где и како живимо, да се увери да нисмо ванземаљци", огорченим гласом почиње причу о Новом Селу Ђорђе Трајковић, "кмет", како га зову у овом селу, које је од Бујановца удаљено 14 километара.

До Новог Села, и зими и лети, може се стићи једино теренским возилом. То су нам предочили његови житељи када су нас позвали да их посетимо. Чак је и моћни џип подрхтавао на изрованом и готово непроходном путу, ако се уопште тако може и назвати. Због тога у селу нисмо видели ниједно путничко возило.

– Ауто би нам само служио за украс, чак и ако бисмо успели да га некако "догурамо" до села – коментарише Трајковић.

У 25 кућа живи 63 становника. Толико је још кућа препуштено зубу времена. У њима нема људи, одселили се у потрази за бољим животом. Иста је ситуација и са школском зградом, испред које разговарамо. Запуштена је, од пре осам година у њој више нема ученика.

– Провео сам у овој школи пуних 25 година, као домар. Срце ми се цепа када овуда прођем и наиђем на тишину. Нема дечје граје, а из чесме коју видите, вода и даље тече, нажалост, нема ко да је пије – скрушено казује Трајковић, који је после затварања школе, у којој је, како са поносом истиче, провео најлепше дане свог живота, премештен у суседни Неговац, село удаљено три километра, у подручно одељење, које, као и она затворена у његовом селу, припада матичној Осмогодишњој школи "Десанка Максимовић" у Биљачи.

– Наравно, пешачим до радног места свакодневно, тако ће бити док не одем у пензију. У Неговцу живе Албанци, да будем искрен, никаквих проблема немам – додаје Трајковић.

У Новом Селу се после 12 година први дечји плач чуо пре 20 месеци. Родио се Никола, од мајке Маје и оца Ненада Трајковића. Друге деце у селу нема, стога и велика усамљеност малог Николе, који нема с ким да се игра. Свадба његових родитеља је била и последња у овом селу. А на удаваче и свадбено весеље чека 14 момака, старости од 23 до 50 година.

– Имам девојку, како да немам. И остали момци из села имају сталне везе. И, колико знам, добро функционишу. Но, када се помене просидба, следи оштра реакција. Неће удаваче у наше село, кажу, ко ће у ту недођију, направите прво пут, отворите продавницу, створите цивилизован живот, запослите се, долазимо, ако не, можемо да живимо заједно али негде другде, тамо никако… искрен је 25-годишњи Слађан. И додаје да су политичари долазили овде "када нас је било много више", и то само пред изборе, када су обећавали "брда и долине" а после све заборавили. Сада, када нас има оволико мало, више и не долазе по наше гласове. Уосталом, имамо ми и брда и долине, оно што нам недостаје јесте пут и све оно што цивилизовани свет познаје, говори гласом пуним ироније. Мајка усамљеног Николе, 21-годишња Маја, која је "имала храбрости" да из привлачнијег Карадника (бујановачка општина) дође, уда се и живи у Новом Селу, поручује удавачама, будућим невестама: "дођите овде, нећете се покајати, момци су вредни и лепи, природа је фантастична, може се живети. Ајде, не мислите се, удомите се, мој Никола нестрпљиво чека друштво…"

 У Новом Селу, они који су остали, баве се пољопривредом. Нежење би хтеле да се овде задрже, да им "стигну" удаваче и увећа се број становника. Како кажу, тада би све било другачије. У међувремену, локална самоуправа би могла да побољша садашње неодрживо стање: поправи пут, отвори једну продавницу и ово село приближи цивилизацији. Јер, како кажу мештани – и ово је Србија. Али, као и Бујановац, толико близу, а тако далеко…