Наш ресурс – радна снага

У последњој деценији, од када почиње поновно интегрисање наше земље у међународне економске токове, прилив страних директних инвестиција (СДИ) у Србију доминантно је био мотивисан куповином локалних монопола или олигопола у областима финансија, трговине на мало, енергената, производње цемента, цигарета...На први поглед чини се да је тренутна ситуација незадовољавајућа (и да се настављаопадајући тренд од 2007), јер је прилив СДИ смањен са 893 милиона евра, у првој половини 2009. на 522 милиона евра у истом периоду ове године.

Међутим, када се из прошлогодишње вредности искључи 400 милиона евра уплаћених у фебруару 2009. за куповину НИС-а, долазимо до податка да је дошло до незнатног опоравка инвестиционих улагања у Србију. Колико ће СДИ износити у 2010. највише зависи од продаје Телекома, али и реализације планова за модернизацију постројења НИС-а, реконструкцију погона „Заставе”, доласка Икее (процена НБС је 1,3 милијардеевра).

Јасно је да прилив СДИ ојачава домаћи инвестициони потенцијал. Просечно учешће СДИ у укупним капиталним инвестицијама, од 2002. до 2009. изнело је 34,7 одсто.Исти показатељ за БиХ биоје 26 одсто, Македонију 24,6 одсто, Хрватску 22,5 одсто, Словенију само 10,4 одсто, Румунију 23,4 одсто, Словачку 25,5 одсто, Бугарску изванредних 63,8 одсто. Охрабрујуће је да се секторска структура прилива у овим кризним годинама знатнопобољшала: прерађивачка индустрија је повећала удео у укупним СДИ са 12,9 одстоу 2007. на 31,8 одстоу првом тромесечју ове године. СДИ у прерађивачку индустрију биоје 366 милиона евра, док ће 2010. вероватно премашити износ од 600 милиона евра.

По броју гринфилд улагања у свету од 2003. до прва четири месеца 2010, Србија је рангирана као 44. светскоодредиште (460 гринфиилд пројеката), што је одличан пласман с обзиром на то да се налазиизмеђу 75. и 110. места у свим осталим рангирањима (становника, БДП, извоз и увоз робе и услуга). Добро је да постоје бројне пореске олакшице, посебно при запошљавању нових радника (од 2.000 до 10.000 евра), док се пуно урадило и на (бесплатној) понуди инфраструктуре неопходне за рад једног предузећа (кроз технолошке паркове итд.).

Охрабрује то што Агенција за страна улагања и промоцију извоза тренутно води око 80 пројекта потенцијалних страних инвеститора.

Треба се усредсредитина привлачење инвестиција у прерађивачку индустрију. Пад броја запослених је био највећи у претходних 10 или 20 година у индустријској производњи, и крајње је време да се приоритет пружи производњи и извозу. Извесно је да ће се наставити иноулагања оријентисана на задовољавање домаћег тржишта и тржишта мањих околних територија, које се практично снабдевају из Србије (Црна Гора, РС, Космет, Македонија). Србијаће покушати да привуче инвеститоре у ауто-индустрију, софтвер и електронику, мада то неће ићи лако. По свему судећи, још увек ће добар део СДИ ићи у прехрамбену индустрију, као и у сервисни сектор, који је, пре свега, оријентисан на домаће тржиште.

За просечног Србина прилив СДИ је битан јер повећава шансе да се нађе посао, ако већ ради повећава тражњу за радном снагом и њену цену, а нова улагањадодатно пуне буџет и обезбеђују пензионерима, јавном сектору и примаоцима социјалне помоћи одржавање или раст примања. Држави се потенцијално повећавају средства за инфраструктурне пројекте.

Посматрајући домаћу економску збиљу сваком озбиљном економисти јасно је да се сопственом акумулацијом (штедњом) Србија не може „подићи’’. Кредити нису најбољи избор за инвестиције (осим ако се баш не мора) јер се морају враћати, док дознаке и други неповратни инотрансфери нису довољни. Остаје само да убедимо стране инвеститоре да упосле практично наш једини економски ресурс: радну снагу.

Сарадник Института за европске студије

Горан Николић
Уредник портала: економија.орг

Мирослав Здравковић