Вештачки женски

Почев од 2001. године у јавности су се захуктали спорови око инсистирања једне групе "боркиња" за женска права да се у сфери језика интензивира стварање и употреба именичких речи за означавање женских носилаца занимања, функција, звања и сл. Проблем односа именица мушког и женског рода у оквиру семантичке категорије занимања, звања и функција у српској лингвистици доста је истраживан (проф. Божа Ћорић: "Моциони суфикси у српскохрватском језику", академик Иван Клајн: "Творба речи у савременом српском језику"). У свом раду "Како именовати занимања и титуле женских особа" проф. Егон Фекете истражује актуелне процесе у назначеној сфери, који нису иницирани из лингвистичких, већ из социјално-политичких кругова, оних који се баве борбом за равноправност полова, с призвуком феминистичких аспирација и у сфери језичког исказа. Ови захтеви су почели да долазе до изражаја после изјаве гђе Леиле Руждић у чланку под насловом "Борац за права жена" ("Политика", 19. новембар 2001): "За себе кажем да сам посланица, без обзира на то што та реч у значењу жена посланик – не постоји у речнику... Нема никаквих разлога да жена не буде адвокаткиња или психолошкиња". Према најновијим информацијама, ускоро би требало да се појави речник оваквих речи из пера познате новосадске социолингвисткиње. Изјава гђе Руждић била је повод да проф. Фекете напише опширан чланак, који се може препоручити као поуздано штиво онима које интересује процес феминизације именица, у оквиру суженог значења занимања, звања, функција, титула и сл. Ту се могу наћи компетентни одговори на низ питања у вези са способношћу језика да помоћу одређених форманата гради називе за бића женског пола од корелативних именица мушког рода (Б. Ђорић). Основни теоријски приступ Е. Фекете социолингвистичким питањима, питањима језичке културе и језичког нормирања садржан је у његовој максими да "језик не трпи стеге, али воли ред", што је у сагласју с теоријом еластичне стабилности коју је крајем треће деценије 20. века прокламовао истакнути представник чувене Прашке лингвистичке школе Виљем Матезијус.

Језик је феномен који се споро развија и прима иновације, те сваки неологизам није унапред стекао визу за прихватање и опстанак. Лако је на именицу мушког рода накалемити неки женски агентивни суфикс (-ка, -ица, -киња), само је питање да ли ће се сваки калем "примити", да употребимо воћарски термин. Тачно каже академик Клајн. "О судбини језичких новитета одлучује пракса, а она прихвата оно за чим постоји права потреба". Ваља претпоставити да ће неки агентивни фемининуми на којима се сада инсистира преживети процес практичне провере, али и да ће њихов знатан број имати супротну судбину. Језичка стварност, по правилу, не прихвата наметање и помодарство, засновано на форсирању неологистичких творевина ове врсте.

Заборавља се лингвистичка истина да мушки граматички облик заправо представља неутрално обележје неког основног лексичког значења, да функционално и семантички служи, у конкретном случају, само као ознака имена датог занимања, звања, титуле и сл., као што су то констатовали истраживачи ове проблематике. Да ову констатацију илуструјемо само једним примером: школа ученика у привреди, где се свакако имају у виду и лица мушког и лица женског пола. Да ли је идентитет жена са војвођанским мушким завршетком ( -и) у презимену поремећен, упор. Ленка Дунђерски, Кори Удовички, Ксенија Марицки-Гађански, Ивана Секицки итд? Чак су многе представнице руске емиграције после 1917. године, дошавши у српску средину, озваничиле своја презимена према очевим или мужевљевим мушким презименима, нпр. Оља Ивањицки, Лидија Затворницки, Ана Мухин, Олга Петров итд.

Правило је и традиција да се на документима, дипломама, уверењима, потврдама и другим званичним документима презимена дају у мушком роду и кад је вршилац неке функције жена, па ће бити ректор, а не ректорка или ректорица, декан, а не деканица, шеф катедре, а не шефовица или шефица катедре; за жену која је професор универзитета рећи ће се нпр. професор доктор Марија Јанчић, а не професорка или професорица, докторка или докторица . Облици професорка и докторка су колоквијални, дакле са суженом сфером употребе. Безбројни су примери ове врсте.

Чини нам се веома разложним реаговање на овај проблем неких дама које заузимају високе државне и друштвене функције. Др Санда Рашковић-Ивић је децидирана. "Назив занимања не чини мој женски идентитет...; вештачко инсистирање на чињеници да се од сваке именице прави женски род јесте синоним за силовање језика". "Целог живота сам се борила да свој посао радим професионално и не размишљам о томе да ли ме неко зове судија или судиница", каже Вида Петровић-Шкеро, председник Врховног суда Србије. Инсистирање само једне  групе жена, окупљених око покрета борбе за женска права, на феминизацији именица из категорије nomina agentis, најчешће мимо лингвистичких узуса и језичке праксе, не чини нам се оправданим. Оно што се чини на силу – противи се законима природног развитка. Тако је и у језику.

Лингвиста слависта