Veštački ženski

Počev od 2001. godine u javnosti su se zahuktali sporovi oko insistiranja jedne grupe "borkinja" za ženska prava da se u sferi jezika intenzivira stvaranje i upotreba imeničkih reči za označavanje ženskih nosilaca zanimanja, funkcija, zvanja i sl. Problem odnosa imenica muškog i ženskog roda u okviru semantičke kategorije zanimanja, zvanja i funkcija u srpskoj lingvistici dosta je istraživan (prof. Boža Ćorić: "Mocioni sufiksi u srpskohrvatskom jeziku", akademik Ivan Klajn: "Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku"). U svom radu "Kako imenovati zanimanja i titule ženskih osoba" prof. Egon Fekete istražuje aktuelne procese u naznačenoj sferi, koji nisu inicirani iz lingvističkih, već iz socijalno-političkih krugova, onih koji se bave borbom za ravnopravnost polova, s prizvukom feminističkih aspiracija i u sferi jezičkog iskaza. Ovi zahtevi su počeli da dolaze do izražaja posle izjave gđe Leile Ruždić u članku pod naslovom "Borac za prava žena" ("Politika", 19. novembar 2001): "Za sebe kažem da sam poslanica, bez obzira na to što ta reč u značenju žena poslanik – ne postoji u rečniku... Nema nikakvih razloga da žena ne bude advokatkinja ili psihološkinja". Prema najnovijim informacijama, uskoro bi trebalo da se pojavi rečnik ovakvih reči iz pera poznate novosadske sociolingvistkinje. Izjava gđe Ruždić bila je povod da prof. Fekete napiše opširan članak, koji se može preporučiti kao pouzdano štivo onima koje interesuje proces feminizacije imenica, u okviru suženog značenja zanimanja, zvanja, funkcija, titula i sl. Tu se mogu naći kompetentni odgovori na niz pitanja u vezi sa sposobnošću jezika da pomoću određenih formanata gradi nazive za bića ženskog pola od korelativnih imenica muškog roda (B. Đorić). Osnovni teorijski pristup E. Fekete sociolingvističkim pitanjima, pitanjima jezičke kulture i jezičkog normiranja sadržan je u njegovoj maksimi da "jezik ne trpi stege, ali voli red", što je u saglasju s teorijom elastične stabilnosti koju je krajem treće decenije 20. veka proklamovao istaknuti predstavnik čuvene Praške lingvističke škole Viljem Matezijus.

Jezik je fenomen koji se sporo razvija i prima inovacije, te svaki neologizam nije unapred stekao vizu za prihvatanje i opstanak. Lako je na imenicu muškog roda nakalemiti neki ženski agentivni sufiks (-ka, -ica, -kinja), samo je pitanje da li će se svaki kalem "primiti", da upotrebimo voćarski termin. Tačno kaže akademik Klajn. "O sudbini jezičkih noviteta odlučuje praksa, a ona prihvata ono za čim postoji prava potreba". Valja pretpostaviti da će neki agentivni femininumi na kojima se sada insistira preživeti proces praktične provere, ali i da će njihov znatan broj imati suprotnu sudbinu. Jezička stvarnost, po pravilu, ne prihvata nametanje i pomodarstvo, zasnovano na forsiranju neologističkih tvorevina ove vrste.

Zaboravlja se lingvistička istina da muški gramatički oblik zapravo predstavlja neutralno obeležje nekog osnovnog leksičkog značenja, da funkcionalno i semantički služi, u konkretnom slučaju, samo kao oznaka imena datog zanimanja, zvanja, titule i sl., kao što su to konstatovali istraživači ove problematike. Da ovu konstataciju ilustrujemo samo jednim primerom: škola učenika u privredi, gde se svakako imaju u vidu i lica muškog i lica ženskog pola. Da li je identitet žena sa vojvođanskim muškim završetkom ( -i) u prezimenu poremećen, upor. Lenka Dunđerski, Kori Udovički, Ksenija Maricki-Gađanski, Ivana Sekicki itd? Čak su mnoge predstavnice ruske emigracije posle 1917. godine, došavši u srpsku sredinu, ozvaničile svoja prezimena prema očevim ili muževljevim muškim prezimenima, npr. Olja Ivanjicki, Lidija Zatvornicki, Ana Muhin, Olga Petrov itd.

Pravilo je i tradicija da se na dokumentima, diplomama, uverenjima, potvrdama i drugim zvaničnim dokumentima prezimena daju u muškom rodu i kad je vršilac neke funkcije žena, pa će biti rektor, a ne rektorka ili rektorica, dekan, a ne dekanica, šef katedre, a ne šefovica ili šefica katedre; za ženu koja je profesor univerziteta reći će se npr. profesor doktor Marija Jančić, a ne profesorka ili profesorica, doktorka ili doktorica . Oblici profesorka i doktorka su kolokvijalni, dakle sa suženom sferom upotrebe. Bezbrojni su primeri ove vrste.

Čini nam se veoma razložnim reagovanje na ovaj problem nekih dama koje zauzimaju visoke državne i društvene funkcije. Dr Sanda Rašković-Ivić je decidirana. "Naziv zanimanja ne čini moj ženski identitet...; veštačko insistiranje na činjenici da se od svake imenice pravi ženski rod jeste sinonim za silovanje jezika". "Celog života sam se borila da svoj posao radim profesionalno i ne razmišljam o tome da li me neko zove sudija ili sudinica", kaže Vida Petrović-Škero, predsednik Vrhovnog suda Srbije. Insistiranje samo jedne  grupe žena, okupljenih oko pokreta borbe za ženska prava, na feminizaciji imenica iz kategorije nomina agentis, najčešće mimo lingvističkih uzusa i jezičke prakse, ne čini nam se opravdanim. Ono što se čini na silu – protivi se zakonima prirodnog razvitka. Tako je i u jeziku.

Lingvista slavista