Само је зима извесна

У Удружењу топлана Србије два месеца уочи почетка нове грејне сезоне немају одговор владе да ли ће се цене грејања и даље ограничавати или ће се усклађивати с ценом енергената на светском тржишту. Ни домаћинства прикључена на топлане још не могу да се надају наплати грејања према стварном утрошку топлотне енергије, а не по квадратном метру грејне површине и то свих 12 месеци годишње, потврђује за „Политику” Милован Лечић, председник Удружења топлана Србије.

– Још пре два месеца премијеру Мирку Цветковићу послато је писмо са седам захтева за превазилажење тешке финансијске ситуације, које је потписало 57 топлана, упозоравајући га да је остало мало времена за набавку енергената. Истовремено је затражено и да се омогући компензација између буџетских установа НИС-а и „Србијагаса”, будући да су дугови за испоручени гас велики, али одговора нема – каже Лечић.

Како их не би изненадила зима, почетком наредне недеље удружење ће организовати састанак Радне групе за набавку енергената и покушати да направи план обезбеђења мазута и гасаза наредну годину, очекујући да ће тржиште деривата бити отворено 1. јануара 2011. године, како је најављено, после чега би се ови енергенти слободно куповали на тржишту.

Оно на чему топлане посебно инсистирају, а што је предочено и премијеру, јесте да им се, каже Лечић, помогне да се новац од донација и кредита улаже у обнову даљинских система грејања као и да они буду у надлежности Министарства енергетике.

Упитан шта то конкретно значи, Лечић каже да је крајње време да се крене у рационално трошење топлотне енергије и да се обрати пажња на енергетску ефикасност, али да то не може да се уради без озбиљног улагања у овај систем. У ситуацији када поједине топлане у дистрибуцији топлотне енергије имају енормне губитке (због неблаговременог одражавања система), а све то улази у цену грејања, крајње је време да се систем доведе у ред.

Ситуација би данас кудикамо била другачија да је пре четири године предвиђених 2,5 милиона евра из Националног инвестиционог плана стигло до топлана и било искоришћено за уградњу калориметара.  Зашто овај новац ни до данас није стигао Лечић нема одговор.

– После тога смо још два пута слали захтев влади да нам се тај новац одобри, али смо оба пута били одбијени. Зашто, не знам – објашњава он.

На питање шта ако влада не буде имала разумевања за ове захтеве и поручи топланама да из сопствених средстава, односно цене грејања, покривају и трошкове набавке енергената и ревитализацију система, Лечић каже да је то немогуће јер садашња цене не може да покрије ни куповину енергената, а камоли нешто друго.

На констатацију да су Новосађани имали више среће, јер ће ускоро да пређу на нови систем наплате грејања – по утрошку, Лечић каже да без кредита и донација тако нешто у Србији неће моћи да се реализује.

– Држава мора да схвати да би овим улагањима и рационалном потрошњом топлотне енергије уштеде биле и до 30 одсто годишње, што би грађани осетили на рачунима, а топлане кроз набавку енергената, јер би мање куповале и плаћале. Све уложено би се враћало од уштеде – истиче Лечић.

Да би се калориметри довели до зграда неопходно је да 50 одсто станара једне зграде купи опрему за мерење, која кошта око 80 евра по грејном телу, а топлане би могле да понуде и уградњу. Како су показали пилот пројекти, на овај начин рачуни за грејање могу бити мањи и до 45 одсто.

Предуслов да заживи рачуница – плати колико си стварно потрошио, јесте израда тарифног система. Да би потрошачи могли да утичу на потрошњу топлоте у становима, потребна је уградња делитеља топлоте, термостатских вентила. Колико би та опрема коштала зависи од тога колико их је у згради, као и од броја радијатора у стану. Ако се узме у обзир да је уградња по једном радијатору око 50 евра то би за двособан стан стајало око 250 евра.

Овај трошак би требало посматрати као инвестицију, јер се за годину до две кроз уштеду сваки уложени евро враћа.

Јасна Петровић