Магијски звук трубе из Драгачева

Гуча – Лондонски „Гардијан” објавио је, маја прошле године, да „најлуђа журка у Европи” на којој „људи играју док не попадају” сваке године има око 300.000 посетилаца. На Интернету, слободна енциклопедија „Википедија” наводи бројку од 600.000, а Полицијска управа у Чачку, надлежна за Гучу, саопштила је да је овде за пет дана на прошлом Сабору трубача боравило 650.000 гостију.

На последњем попису становништва, пре осам лета, варошица Гуча имала је 2.014, а село Гуча још 2.009 душа. „Женска мрежа” у варошици која све зна, састављена од неколицине службеница овдашњих установа, утврдила је уз кафу у доконо време да Гуча, од Индустријског комбината на једном до бензинске пумпе на другом крају, има 1.196 кућа у којима стално живи тек 1.319 становника.

Да ли ће се разлика у бројкама између првог и другог става повећати после 50. Сабора трубача?

Сигурно. На јубиларном Сабору очекујемо 800.000 гостију а спремали смо да се угостимо милион намерника из Србије и са свих континената – каже за „Политику” Слободан Јоловић (55), домаћин овог сабора и председник општине Лучани.

Он истиче да је Гуча у саборске дане, „други град по величини у Србији, после главног” и подсећа да је Сабор „уврштен међу 15 највећих фестивала на свету, трећи је по величини фестивал етномузике на планети и највећи трубачки”.

За 49 протеклих година на Сабору у Гучи боравило је 13,6 милиона гостију из наше и још 80 држава, дакле скоро две Србије, такмичила су се 962 оркестра и свирало је 9.900 трубача. Међу гостима у Гучи било је и седам шефова држава. Поносан сам на житеље овог краја, они су заслужни што је мала варошица у драгачевским брдима постала светски позната адреса за сва времена – вели саговорник.

Како се и чиме дотле дошло и како највећи народни сабор у Србији чува то часно звање?

На чело општине дошао сам 2004. године и, мада избегавам да раздвајам време на пре и после нечега, знао сам да морам преузети обавезу да сачувам све што је било добро и променим све што није. Трудим се да не помешам то двоје и прихватам пуну одговорност за све што сам урадио.

Где је, по таквом распореду, био Сабору трубача?

Једно је фестивал који траје сада три, следеће године пет, оне тамо десет дана, а друго је трајна туристичка дестинација. Да би наша општина постала ово друго потребни су време и велики труд.

Које време?

Још пет година, рецимо. Овим темпом. Држава је прихватила Гучу и варошица би ускоро могла да постане значајно туристичко место на мапи Републике. Многа досадашња, попут Златибора, постала су урбане средине а ми бисмо понудили други производ управо људима који у урбаним срединама живе, а то су здрава средина и храна. Ту онда Сабор трубача дође као посластица, најлепши део понуде. Ретко и тешко употребљавам реч едукација, али је неопходно да све ово и наши људи разумеју, и да заједно стварамо нови производ који ће нам доносити приход. Велики део пута већ смо прешли јер имамо највећу смотру народног стваралаштва у свету, и по томе смо без премца. Али, туристичка манифестација је ограниченог трајања и кад она прође остајемо као пусто острво.

(/slika2)

– Шта сте учинили да би се то променило?

У пет протеклих година обезбедили смо 15 милиона евра за инвестиције. Општина, са 65 километара у пречнику и површином од 454 квадратна, има 800 километара путева од чега је 650 километара у надлежности локалне самоуправе на једном релативно слабо насељеном подручју. За последњих 60 месеци асфалтирали смо и поправили 120 километара. У томе смо, као и у много чему другом, имали разумевање од влада Србије, актуелне и претходне, и добро је што се те баријере крче и пробијају.

Шта је још приновљено?

Реконструисали смо магистрални цевовод пијаће воде од Лучана до Гуче које раздваја 17 километара, сада градимо примарну и секундарну мрежу и објекте водоснабдевања за 1.150 домаћинстава на сеоском подручју. Можда то није у директној вези са Сабором али за мене јесте, ако ни због чега другог оно због чињенице да 5.000 домаћинстава у време Сабора прима госте. Затим, у Гучи је уређено 1.000 метара водотока Белице, одмах после Сабора још 1.260 метара ћемо уредити и градиће се једна врећаста брана. Минулих лета подигнута су три моста преко Белице па их сад има укупно пет на растојању од само једног километра. Обновљена је зграда старог начелства у Гучи, сазидана још 1876. године, и сад је ту смештена општинска управа, али и опремљен простор за дочекивање високих гостију. Управо је преуређена зграда старе школе у Етнографски музеј и Музеј трубе. Реновиран је Дом културе, на стадиону саграђена велика саборска позорница с трибинама и рефлекторима, изграђен хотел „Ас”, пливачки базен, два кошаркашка терена, по један за мали фудбал, одбојку и бич волеј.

Ту је, дакле, уложено 15 милиона евра које сте поменули?

Да. Две трећине, или око десет милион евра потиче из буџета Србије и од републичких јавних предузећа, трећину је обезбедила локална самоуправа. За наш део улагања ослонили смо се на неколико извора: локалне комуналне таксе са Сабора, наплату паркинг места, приход од спонзорских уговора... Општина је имала и једно кредитно задужење од 80 милиона динара. Ето, рецимо, од локалних комуналних такси обезбеђено је 20 милиона динара за адаптацију зграде у којој је отворен музеј.

Да ли је Сабор био улазница за пролаз до свих извора средстава?

Да није те манифестације ми бисмо били једна општина у унутрашњости коју мало ко примећује, драг, остављен и заборављен завичај одбеглима с овог подручја. Величина приредбе управо је у томе што, на једној страни, нашу земљу свету приказује у најбољем светлу, а на другој је једноставно приморала владу Србије да улаже у овај крај. Можда је пример за то део пута између Чачка и Гуче од Карауле до Живковића моста, у дужини од седам километара. Он пролази слабо насељеним делом општине и никада не би био саграђен да није Сабора. Иначе, скраћује путовање до Чачка за три километра и спас је са саобраћај на овом правцу.

На који износ планирате трошкове овогодишњег Сабора?

На око 30 милиона динара. Скоро две трећине, или 18 милиона, чине расходи за смештај и 20.000 оброка за 2.000 учеснике приредбе и још хиљаду људи који се старају о организацији. У овој другој групи, половина или око пет стотина, јесу полицајци из разних јединица. Ту су, затим, инспекцијске службе, људи из агенција за обезбеђење имовине и лица. Један оброк кошта преко четири евра, с ПДВ-ом.

(/slika3)

Ко чини домаће, локалне снаге?

Комплетно руководство општине ангажовано је на Сабору, 24 сата. Затим, сви радници општинске управе која има 51 запосленог. У дане Сабора управа ради до четири ујутро, пауза је до 6.30 сати, а затим опет на посао. Потпуно исти радни режим важи за свих 65 запослених у општинској Дирекцији за изградњу, а ангажовали смо и 20 радника на одређено, у трајању од 30 дана. Имамо свесрдну помоћ јавних предузећа из Чачка, Пожеге и Ариља. У организацију су, даље, укључени Центар за културу у Гучи, Здравствени центар, Електродистрибуција и полиција у нашем месту. Значи, како се каже, све структуре локалне самоуправе и државне управе.

Некад је организатор оваквог фестивала била месна заједница у Гучи?

И то годинама, чини ми се све до пре две деценије. Али, данас је незамисливо да организатор једног од највећих фестивала на свету буде месна заједница која има председника волонтера, секретара и кафе-куварицу. Ширењем Сабора посао је далеко превазишао могућности локалног становништва у Гучи, па је било неизбежно да се у то укључи општина Лучани.

Да ли сте, у трагању за средствима, остајали испред затворених врата?

Не. Морам признати да сам наишао на разумевање свих којима сам се обраћао. Отварао сам и врата која су претходно била затворена. Можда се на некима нисам ни појавио а требало је.

Није баш све било глатко, више пута били сте страна у неспоразуму?

Због других ствари, не због средстава. Варнице су севнуле пре свега с Министарством културе јер смо се мимоишли с појединим министрима који мисле да је култура само оно што долази са запада. Не делим њихове ставове. Мислим да није природно да озбиљан министар у влади има такво размишљање ако је влада већ пет година покровитељ ове манифестације. Ово је, хтео то неко да призна или не, ризница националне културе и нашег изворног стваралаштва, она сведочи о нашим коренима. То се поштује и негује свуда у свету. Ако ни то није довољан разлог да Министарство културе уврсти Сабор у Гучи у свој годишњи програм, онда заиста мислим да не можемо да нађемо заједнички језик.

Значи, проблем је само култура?

И министар здравља. Запрепастио сам се кад је министар Милосављевић лани, четири месеца после саопштеног налаза надлежних медицинских служби да у Гучи није било оболелих од свињског грипа, изјавио да је вирус кренуо управо из Гуче. А инкубација траје од пет до седам дана, не четири месеца. Био сам разочаран таквом изјавом, али ја сам само председник мале, провинцијске општине. Касније је на видело изашло шта се догодило са силном вакцином која је купљена народним парама.

Где је најлакше било пронаћи заједнички језик?

С Министарством за инфраструктуру. Мада, у последње време, неке од наших планова подржало је и Министарство економије и регионалног развоја. У принципу, људи који одлучују о јавним средствима одушеве се Сабором и изрекну доста лепих речи, али после тога не иде увек све глатко. Ево, сада је Министарство економије и регионалног развоја пренело на рачун организације Сабора трубача 10 милиона динара, карактеришући овај догађај као туристичко-привредну манифестацију. То су словима и бројевима прве паре за 49 година колико се организује Сабор, које је влада директно дала за организацију приредбе. Првих деценија, нико из власти не да није улагао у Сабор, него тадашњи функционери нису долазили у Гучу ни приватно. Сматрало се да је ово, због шајкача, антерија, труба и песама, годишња скупштина српских националиста.

Да ли је сада Гуча задовољна својим положајем у Немањиној улици у Београду?

Није, ево због чега. Председник Извршног већа Војводине изјавио је да је ове године за организацију „Егзита” из покрајинског и републичког буџета издвојено 50 милиона динара. Да се разумемо, немам ништа против што су толика средства уложена у приредбу иако она има обележја комерцијалне и приватног бизниса. Али, уверен сам да је у таквој расподели учињена неправда Гучи, ми смо остављени да се сналазимо на друге начине и трпимо приговоре посетилаца што се за десетодневни паркинг аутомобила у Гучи наплаћује 1.000 динара, иако никаквих других улазница ни ограничења нема. Ове године само за паркинге закупили смо 15 хектара од мештана, и морамо људима то платити.

Какав је био биланс прошлог, 49. Сабора?

Рачун је показао да је приход приредбе износио 43,7 милиона динара, и стечен је од спонзорских уговора, наплате паркинга и улазница и комуналних такси. А трошкови су достигли 22 милиона. Сва добит је реинвестирана у разна саборска добра.

Шта мислите о структури гостију Сабора?

Многи нам замерају што омладина у Гучи, ето, лежи по асфалту, с пивом у руци. На то можемо да гледамо и овако: ако косачи после косидбе полежу на траву и ако некад мало и попију, зашто би то био страшан проблем? У Гучи нема дроге, нема других порока, проблематично је само све израженије просјачење, али то је ствар државних служби.

До избора за челног човека општине Лучани, Јоловић је био директор Управе прихода у Гучи. Социјалиста је, али предводи „Покрет за препород Драгачева”, са чије листе је и изабран. Ове седмице уручена му је грамата Епархије жичке као великом добротвору црквеном. Храм св. Архангела Гаврила у Гучи, освећен 1831. године, протеклих лета обновљен је уз велику помоћ општине, а у порти се већ три године не постављају шатре за време Сабора. Јоловић је саопштио да ће следећа два сабора у Гучи да буду одржана пре 14. августа, што значи да се измештају из великогоспојинског поста што је био стални захтев црквене општине у варошици.

– Ово је седми Сабор како сам на челу Одбора за организацију и до сада никад никога од мојих сарадника нисам похвалио. Како се ствари одвијају ове године, можда ће се и то догодити – рекао је Јоловић у среду у Гучи, дочекавши Горана Бреговића који је овде држао концерт.

Гвозден Оташевић