ТАБЛОМ НА ТАБЛУ

"Пиши о чему год, само се не петљај у последњи новосадски улични рат Милошевића и Ђинђића" – тако је отприлике гласила једна пријатељска овонедељна препорука писцу овог текста. И заиста, због чега се петљати у ту тугаљиву тему у недељи када се – уз пар не баш претерано часних изузетака – цела нација, укључујући и њену пословично посвађану политичку елиту, ујединила у осуди провокативних изјава Мартија Ахтисарија, и у недељи када је наша на брзину пресвучена фудбалска репрезентација извојевала "историјску" победу над традиционално неугодним ривалом из Азербејџана? Чему то у недељи Гуче и Инвестиционог плана, док још траје општенародна радост због успешне продаје Мобтела, а креће приватизација Бора? Због чега, дакле, поред тих драгоцених примера националне слоге, замерати се свима и писати о некрофилско-политичком окршају у војвођанској престоници? Уосталом, зар не трубим вазда о јединству и неопходности минималног националног консензуса – па ето ти сад јединства кол’ко волиш и чему онда копати по очито још незацељеним ранама и говорити о бруталном политичком маркетингу какав је ових дана демонстриран на новосадским улицама?

О томе, међутим, треба говорити управо зато да би се констатовало да је реч о бруталном политичком маркетингу и да се не сме неодговорно џарати по отвореним ранама на начин на који су то последњих дана чинили социјалисти и демократе из центра "северне српске покрајине". Тачније, не би се смело – али се ради и тек ће да се ради како се избори буду приближавали, а наша вајна политичка елита (како "реформска", тако и она "национална") крене да се припрема за сусрет са гласачким кутијама. У том смислу, смео бих се кладити да овај новосадски уличарски окршај неће бити никакав изоловани инцидент, већ показатељ онога ("таблом на таблу", "покојником на покојника") што нас чека у наредним изборним циклусима.      

Иако није сасвим небитно, мање је тренутно важно ко је крив и ко је први почео. (Ову последњу рунду су, по свој прилици, покренули локални социјалисти, иницијативом за преименовање улице Зорана Ђинђића, али је сам меч на том постхумном, симболичном терену отворен оним "дочеком пролећа" и вулгарном балонском сеансом на дан Милошевићеве сахране.) Битније је, а и у сваком погледу поучно, то што наше пречанске патриоте и Eвропејци очигледно процењују да су им мртви лидери главно предизборно оружје. А још је битније – и тужније – што су у тој својој процени, заправо, и једни и други потпуно у праву.

Било би за очекивати да је за више од деценије свог трајања демократска власт у Новом Саду изнедрила још понеку тековину сем табле са Ђинђићевим именом и могло би се надати да ће више или мање реформисани социјалисти, сад када су се, стицајем околности, поново докопали неке моћи, свој обрачун са "досманлијским" наслеђем отпочети са неког другог краја него што је поменута табла.

Критика "лоповлука" и досовских клептократа била је – не само у Новом Саду – кључни сегмент ес-пе-ес-овске кампање за последње локалне изборе и главни генератор њиховог (као и радикалског) врло солидног резултата. Зато сада, ево већ негде на половини мандата, не би било згорег приупитати нове "пост-досовске" челнике о томе колико је, на пример, лопова ухапшено, колико је раскинуто штетних уговора – а колико у међувремену склопљено – са локалним бизнисменима сумњиве репутације. Колико је кривичних пријава подигнуто, колико су појефтиниле комуналије и колико је радних места отворено – не рачунајући чланове фамилије, кумове и пријатеље нових власти?

И обрнуто. Значи ли то да по мишљењу ДС и осталих опозиционих новосадских странака локална радикалско-социјалистичка власт заправо ради одлично, када ништа друго сем сумњиве одбране Ђинђићевог лика и дела у ове две године није био довољан разлог да се масовно покрене демократска кука и мотика?

Уместо да се позабаве поменутим и сличним, прозаичним, али животним темама из домена својих надлежности, локални прваци националне и реформске провенијенције више воле да се уплићу у ствари високе политике, па чак и оне које уопште не би требале бити предмет дневнополитичког надгорњавања. Нико не брани социјалистима и демократама да негују успомену на покојне лидере, па и да, у недостатку бољих адута, програма и лидера, ту успомену покушају политички да капитализују. Том искушењу, уосталом, вероватно, не би одолео нико на српској политичкој сцени. Али у тој (зло)употреби треба имати мере, ако већ не због пијетета према самом покојнику, а оно макар због тога да се успомена не профанише и временом изгуби употребну вредност.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"