Случај скупштинске лимунаде

Посланици српског парламента отишли да се одмор од „љутих битака”, које су водили у скупштинској сали, али и малих незгода, које су их пратиле у паузама скупштинских дебата. Неке од ових мањих неугодности позиција и опозиција решавале су помажући се међусобно, а неке, ни апсолутном слогом, нису успевале да превазиђу, попут вишедневне несташице омиљеног пића за освежење – лимунаде.

„Народни изабраници” воле да се, после врућих дебата, освеже лимунадом, обично с медом. Међутим, лети никоме, па ни парламенту није лако набавити лимун и док ово јужно воће није стигло, није било ни омиљеног освежења.

За разлику од овог „општег” проблема, Снежана Стојановић-Плавшић (Г17 плус) имала је, у скупштинском ресторану, лични – како дозвати конобара? Она је, са још двоје својих страначких колега, више пута покушала да се обрати конобару, а када му је и трећи пут довикнула – „молим вас”, он јој је одговорио: „Стрпите се, колегинице, гужва је!” Ни њен доброћудан одговор – „Добро, колега”, није дао резултат. Проблем је решен тек када је питала Зорана Красића (СРС), који је ручао за суседним столом, како је успео да наручи храну? Красић је викнуо из свег гласа и дозвао конобара, па је и „колегиница” могла да руча.

Мома Чолаковић, шеф посланичке групе ПУПС-а, имао је пех са вратима од посланичког клуба и то у тренутку када је био у великој журби да стигне на један предизборни скуп за поновљене локалне изборе. Трчао је из сале за заседање све до посланичког клуба у који није могао да уђе, пошто су се врата заглавила. Дошли мајстори, покушавали да отворе… Ништа! Помоћ је стигла од опозиционара из ДСС-а, који су колеги Чолаковићу помогли да кроз њихове просторије стигне до својих. То никако није било лако, јер је на вратима која спајају два посланичка клуба, са друге стране, стајао тежак орман, који је требало одгурнути, да би Чолаковић могао да се провуче. „Операција” је успешно изведена, а за успех није безначајно то што је Чолаковић витак, па му није требало много простора да би се провукао.

Влајку Сенићу (Г17 плус) догодило се да дође у парламент без страначке значкице, која је, већ годинама, обавезан заштитни знак сваког посланика, али и члана владе. Тај недостатак, био је разлог што је одбијао да изађе пред новинаре, али је проблем решен тако што му је страначки колега Жељко Ивањи, позајмио своју значку. Значка и не би била такав проблем за „излазак пред камере”, да баш тих дана, поједини коалициони партнери, нису јавно критиковали то „што поједини чланови владе, државни службеници и директори јавних предузећа, носе страначка обележја.”

Али, нису само посланике пратили пехови у парламенту, догађали су се и „гостима”. Тако је, на пример, Борис Тадић, председник Србије, једва добио воду кад се обраћао посланицима на седници посвећеној Космету. Тадић је изашао за говорницу, очекујући да ту стоји и вода, што је уобичајено. Међутим, ње није било, па се он окренуо према столу председавајућег, упитавши може ли да добије мало воде? Није било реакције, осим освртања свих за столом. У помоћ је притекао Петар Шкундрић, министар енергетике, доневши му флашицу воде, до које је дошао захваљујући Саши Драгину, министру пољопривреде, испред кога је стајала једина неотворена вода.

М. Чекеревац