Узбуњивачи без заштите

Шта је заједничко случајевима откривања „друмске мафије”, набавке „шарених возова”и крагујевачког омбудсмана који је објавио информације о огромном броју запослених у градској управи? Нажалост, не то да су сви одговорни за злоупотребе кажњени, већ да су они који су на њих упозорили остали без посла. Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић недавно је навео пет оваквих случајева у којима су његови покушаји да заштити ове људе наилазили на жесток отпор, а сви налози реализовани су уз велике проблеме, желећи да илуструје колико је те људе „коштала” храброст и одлука да не окрену главу.

Да ли ће и колико узбуњивачи, људи који откривају афере, у Србији бити сигурнији након недавних измена Закона о агенцији за борбу против корупције? Директорка агенције Зорана Марковић недавно је за „Политику” рекла да су службеници који пријављују корупцију већ делимично заштићени и Законом о државним службеницима и Законим о доступности информација од јавног значаја, али да је веома важно да је то унето и у овај закон. Какву ће тачно помоћ, коме и под којим условима агенција пружати узбуњивачима, прописаће сама директорка посебним подзаконским актом. „Наравно, да би је добио морамо да се уверимо да су његове сумње основане јер је могућа и злоупотреба тог права”, рекла је Марковићева.

Програмски директор организације „Транспарентност Србија” Немања Ненадић каже да се овакво законско решење може показати као добро, али тек треба видети како ће директорка дефинисати шта обухвата та заштита. Такође, питање је и колико успешно се може примењивати нешто што је регулисано подзаконским актом, а не самим законом.

Много важније је, ипак, то што ни овим законским изменама није стварно решен проблем заштите узбуњивача. „Мислим да би ово питање требало да буде решено посебним законом, као у Великој Британији где је то и најбоље решено. А тиме свакако мора да се бави и радно законодавство. Јер, садашњим законским решењима су донекле заштићени само државни службеници, али не и запослени у приватном сектору, тим пре што су многе функције државе пренете на приватни сектор. Осим тога, зашто би били заштићени само они који пријављују корупцију? Рецимо, кад је реч о неких инсајдерским информацијама које се односе на загађење животне средине или угрожавање безбедности, потпуно је небитно да ли онај ко их открива ради у државној или приватној фирми. Осим тога заштићени су само они службеници који одају свима доступне информације, док то не важи за оне који одају нешто поверљиво, чак и кад је та ознака стављана само да би се прикрило кршење закона”, објашњава Ненадић.

У Србији се, према подацима „Транспарентности”, пријави тек око један одсто кривичних дела корупције пријави надлежним органима, а један од кључних разлога јесте свакако и недовољна заштита узбуњивача. Примери које је навео Шабић, можда најбоље сведоче о томе због чега се у Србији ретко ко одлучује укаже на неки „проблематичан случај”. Ненадић објашњава да нашим законодавством такође није добро решен проблем отпуштања с посла грађана који открију неку аферу. „Чак и кад је прилично извесно да је повод за отпуштање било обелодањивање те информације, уколико послодавац наведе у решењу неки други, на закону заснован, разлог, узбуњивач ће остати без посла.”

Да ли је, ипак, могуће и да заштиту потражи наводни инсајдер, који је пред отказом из неким потпуно других разлога? Немања Ненадић признаје да би то могло да послужи као згодно средство за уцењивање и да такав ризик свакако постоји, због чега се и прописују посебни услови под којима неко може добити заштиту. „Држава би требало да делује против тога успостављањем ефикасних интерних механизама за пријављивање неправилности или проблема у раду. Ако то добро функционише, запослени ће имати све мање разлога да то дојављјује некоме споља.”

Родољуб Шабић каже да у „вишегодишњем раду повереника за информације од јавног значаја ни у једном случају нисам препознао ’цинкароша’ који је откривајући корупцију то чинио из злобе и пакости”. Увек су, како је навео, то били заиста храбри појединци који су указивали на незаконитост којом се наноси штета држави.

Србија би, због тога, судећи и према препорукама ГРЕКО-а морала мало више да охрабрује такве људе, тиме што ће их штитити и законима и њиховом добром применом. Проблем заштите узбуњивача био је тема и у Савету Европе, чија је парламентарна скупштина у априлу донела резолуцију којом се од свих националних законодавстава тражи да „осигурају безбедну алтернативу ћутању” и да заштити запослене како у јавном тако и у приватном сектору, као и припаднике оружаних снага и безбедносних служби. Ова питања требало би да буду регулисана кроз радно, кривично и медијско право.

Г. Новаковић