У „српској Калифорнији” успева и киви

Занимљиво је то село Брестовик код Гроцке. Житељима је Дунав пред носом, али немају пијаћу воду. Ни цркву. Ни „бројчано” нису јаки: са око 1.200 мештана, ово је друго најмање насеље у „грочанској нахији”. Али је земља плодна „за све паре”. „Да бациш на њу дугме, никло би одело”, што би рекао Момо Капор. Не чуди што ар кошта између 250 и 350 евра.
Поглед по атару са обронка високог 260 метара од нивоа мора, на коме се угнездило ово месташце, пуца на непрегледне воћњаке и винограде. Удешени под конац сведоче о вредноћи овдашњих житеља.
– Мештани су дању код куће само ако им се најавиш да долазиш у госте, или ако су болесни. Сви остали су на њиви. Само једна њива у Брестовику није под воћем и само једна од 230 кућа нема виноград. Можеш да имаш милион евра, али ако овде немаш виноград, ниси домаћин – каже воћар Живослав Караклајић (55), који је био домаћин репортерима „Политике”.
А да буде лепше, ни еври не недостају. Није баш милионче, али фино се живи. Види се то по великим и уређеним двориштима мештана чије гараже красе лепи четвороточкаши.
– Ако у грочанској општини има 50 хладњача, бар 30 их је у Брестовику. Хоће овде људи да раде, а ко је вредан, може да заради. Многи млади остају на селу и „воћаре”. Боље то него да буду портири у граду – говори Караклајић.
И он „воћари” од ране младости. Данас на неколико места у атару има више од девет хектара земље. Прочуо се по сочним нектаринама. У мају му је уручена новоустановљена награда града Београда за пољопривреду. У чему је тајна успеха Брестовичана?
– Мораш да се стално усавршаваш и да улажеш. Ја набављам литературу и нове сорте воћа са Запада. Свака сорта која се појави „напољу” брзо дође у Брестовик. Овдашње воћаре не интересује државни откуп, нити да снизимо квалитет вишње да бисмо продали десетине вагона за 20 динара по килограму. Боље да имамо три вагона квалитетног воћа па да га дајемо за 70 центи. Не треба сељак да се бори да држава или приватници јефтино узму његову робу, већ да оно што продаје вреди што више. Није богатство сто хектара земље, него квалитетне и разноврсне сорте – прича Караклајић.
Квалитет плодова које узгаја препознали су и у компанији „Делта”, тако да Караклајићеве нектарине одлазе у „Макси” дисконте. Разуме се, искусан је и у производњи грожђа. У сарадњи са угледним научницима допринео је развијању и признавању две сорте винове лозе – „кармен” и „србија”. Држава, сматра он, не треба да богзна колико помаже пољопривреди, али је проблем што ни оно мало не чини.
– За Ђурђевдан је у Сланкамену град помлатио 900 хектара воћа. Противградне ракете нису активиране јер је са аеродрома са којег их лансирају полетао авион. Па откад у тим временским условима летелице узлећу са писте? А онда се људи чуде што је ове године воће и поврће скупо. Наравно, кад га мало има. Сва газдинства су регистрована и надлежни су могли, да су пратили ситуацију, у јануару да знају колико ће воћки бити у понуди у јулу и августу – сматра Караклајић.
Треба уравнотежити и увоз. „Кванташ” је пун грожђа из Македоније, а на другим пијацама најмање је сељака. Све сами прекупци. Што се комбината тиче, потребно је оживети и „одомаћити” их.
– Некада су руководиоци Пољопривредне корпорације „Београд” почињали радни дан „улазећи” у дубоке чизме и обилазећи штале и краве. Ако радници не виде да се шеф брине о имању, ни они неће имати мотива за рад – истиче Караклајић.
Док надлежни не отворе новине и не прочитају савете овог врсног стручњака, остаје утеха да су у „српској Калифорнији”, како одмиља зову делове града око Гроцке, природни услови идеални за гајење воћа. Нашем саговорнику речи нису биле потребне да нам то дочара. Само нас је одвео до стабала у својој башти, са којих се поносно шепуре крупни плодови – кивија.
Димитрије Буквић