Сувишни људи

Пол Валери је на једном месту рекао да форма скупо стаје. Ако је тако, онда то значи да је непрекидно инсистирање на формалним иновацијама помало јефтино. Посебно уколико те формалне игре без граница не доносе никакав помак у разумевању књижевности, већ се непрекидно кладе на исто – да између вредности и новости постоји знак једнакости. Инсистирање на формалној новини као таквој, постаје тако нешто унапред очекивано, па стога "новина" само попуњава простор који је за њу унапред остављен. Ништа више и ништа мање од тога. Или, како би то рекли радници на грађевини: just another brick on the wall.

Међутим, ако је форма скупа, да ли то значи да је прича јефтина?  Багателисање приче посебно се односи на историјску причу, која је у последње време поново у власти Холивуда, те машине за конверзију речи у новац: када се на снимку изнад Ахила, у улози Бреда Пита, појави млазни авион тиме је можда нарушена логика историје, али не и логика профита, јер је историја одавно сведена на складишта прича обдарених комерцијалном тежином и егзистенцијалном лакоћом. Егземплар поменутог могла би да буде љубавна историјска прича.

И поред чињенице да је Емилија Лета Мирјане Митровић традиционално написан љубавно-историјски роман, то је ипак један веома добар роман. Додао бих, зачудо, јер када вам неку на испод наслова напише да је то роман "о љубави која је надживела свој крај баш као и Римско царство..." онда испрва имате утисак да је роман пред вама намењен само једној врсти читаоца. Па ипак, и поред тог комерцијалног руха (које почива на легитимном праву да се књиге не само штампају, већ и продају) роман Мирјане Митровић је интересантно штиво, јер је историја овде пре свега оквир у коме се пред читаоца подастиру нека питања која би, лишена тог оквира, ишчезла у чељустима идеологије, владајућих термина и мњена која управљају, или би хтели да управљају, нашом перцепцијом стварног и садашњег.

Навешћу само оно које ми се чини најупечатљивијим: то су фигуре сувишних људи, којима припада и Емилија Лета, главна јунакиња романа. Ова супруга амбициозног римског војсковође Максимилијана, чија се каријера стреловито успиње ка самим врховима Диоклецијанове Римске империје, одједном постаје технолошки вишак власти. То роман Мирјане Митровић упућује неминовно ка маргинама друштва, ка простору који се из перспективе једног успешног Римљанина нити може нити жели видети, а одакле се тзв. моћ, успех и слава Римске империје лако дају деконструисати.

Увек на рубу потпуног испадања из породице, што у њеном случају значи смрт, Емилија Лета постаје симбол потпуне несигурности у љутим временима, када један свет нестаје, а други још увек не настаје. Њено образовање, товар рационалности које чине латинске пословице и античка књижевност, изгледају као непотребан, сувишан багаж у ирационалним временима у којима се синови говедара проглашавају за свемоћне богове, док у непосредној близини варварска племена нападају римске насеобине.

Тај свеопшти осећај несигурности данас је окружен тишином, јер не постоји други контекст осим опозиције узпех/неуспеха у који би се он могао сместити. Несигурност је, заправо, немогуће изразити у терминима садашњости. Сувишан човек и аутсајдер нису, наиме, синоними.

Емилија Лета парабола је о ономе што је данас невидљиво, и што тек у историји може добити свој лик и свој глас. Ауторка, при томе не чини грешку која би се дала очекивати: да моћ поистовети са злом, а немоћ са добрим. Епилози Емилије Лете указују да је субина повремено комедијант, а повремено трагичар, како јој се већ ћефне и да, заправо, нема ни једне велике приче, било оне о хришћанству, било оне о моћи, у коју би се људска субјективност могла потпуно утопити.