Suvišni ljudi

Pol Valeri je na jednom mestu rekao da forma skupo staje. Ako je tako, onda to znači da je neprekidno insistiranje na formalnim inovacijama pomalo jeftino. Posebno ukoliko te formalne igre bez granica ne donose nikakav pomak u razumevanju književnosti, već se neprekidno klade na isto – da između vrednosti i novosti postoji znak jednakosti. Insistiranje na formalnoj novini kao takvoj, postaje tako nešto unapred očekivano, pa stoga "novina" samo popunjava prostor koji je za nju unapred ostavljen. Ništa više i ništa manje od toga. Ili, kako bi to rekli radnici na građevini: just another brick on the wall.

Međutim, ako je forma skupa, da li to znači da je priča jeftina?  Bagatelisanje priče posebno se odnosi na istorijsku priču, koja je u poslednje vreme ponovo u vlasti Holivuda, te mašine za konverziju reči u novac: kada se na snimku iznad Ahila, u ulozi Breda Pita, pojavi mlazni avion time je možda narušena logika istorije, ali ne i logika profita, jer je istorija odavno svedena na skladišta priča obdarenih komercijalnom težinom i egzistencijalnom lakoćom. Egzemplar pomenutog mogla bi da bude ljubavna istorijska priča.

I pored činjenice da je Emilija Leta Mirjane Mitrović tradicionalno napisan ljubavno-istorijski roman, to je ipak jedan veoma dobar roman. Dodao bih, začudo, jer kada vam neku na ispod naslova napiše da je to roman "o ljubavi koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo..." onda isprva imate utisak da je roman pred vama namenjen samo jednoj vrsti čitaoca. Pa ipak, i pored tog komercijalnog ruha (koje počiva na legitimnom pravu da se knjige ne samo štampaju, već i prodaju) roman Mirjane Mitrović je interesantno štivo, jer je istorija ovde pre svega okvir u kome se pred čitaoca podastiru neka pitanja koja bi, lišena tog okvira, iščezla u čeljustima ideologije, vladajućih termina i mnjena koja upravljaju, ili bi hteli da upravljaju, našom percepcijom stvarnog i sadašnjeg.

Navešću samo ono koje mi se čini najupečatljivijim: to su figure suvišnih ljudi, kojima pripada i Emilija Leta, glavna junakinja romana. Ova supruga ambicioznog rimskog vojskovođe Maksimilijana, čija se karijera strelovito uspinje ka samim vrhovima Dioklecijanove Rimske imperije, odjednom postaje tehnološki višak vlasti. To roman Mirjane Mitrović upućuje neminovno ka marginama društva, ka prostoru koji se iz perspektive jednog uspešnog Rimljanina niti može niti želi videti, a odakle se tzv. moć, uspeh i slava Rimske imperije lako daju dekonstruisati.

Uvek na rubu potpunog ispadanja iz porodice, što u njenom slučaju znači smrt, Emilija Leta postaje simbol potpune nesigurnosti u ljutim vremenima, kada jedan svet nestaje, a drugi još uvek ne nastaje. Njeno obrazovanje, tovar racionalnosti koje čine latinske poslovice i antička književnost, izgledaju kao nepotreban, suvišan bagaž u iracionalnim vremenima u kojima se sinovi govedara proglašavaju za svemoćne bogove, dok u neposrednoj blizini varvarska plemena napadaju rimske naseobine.

Taj sveopšti osećaj nesigurnosti danas je okružen tišinom, jer ne postoji drugi kontekst osim opozicije uzpeh/neuspeha u koji bi se on mogao smestiti. Nesigurnost je, zapravo, nemoguće izraziti u terminima sadašnjosti. Suvišan čovek i autsajder nisu, naime, sinonimi.

Emilija Leta parabola je o onome što je danas nevidljivo, i što tek u istoriji može dobiti svoj lik i svoj glas. Autorka, pri tome ne čini grešku koja bi se dala očekivati: da moć poistoveti sa zlom, a nemoć sa dobrim. Epilozi Emilije Lete ukazuju da je subina povremeno komedijant, a povremeno tragičar, kako joj se već ćefne i da, zapravo, nema ni jedne velike priče, bilo one o hrišćanstvu, bilo one o moći, u koju bi se ljudska subjektivnost mogla potpuno utopiti.