На Западу нешто ново

Глобализација је кључна реч с краја прошлог, а у још већој мери на почетку овог века. Реч која симболизује "дух времена", свеобухватни појам за настајуће глобално друштво у којем све што се догађа у политици, економији, култури или екологији на једном крају света, брзо почиње да утиче на људе с другог; глобализација је растућа међуповезаност појединаца, заједница, бизниса и влада; једна је од централних покретачких сила савременог развоја, а за многе и симбол надмоћи глобалних сила над националним економијама.

Да ли је глобализација прогрес или пошаст; да ли је искључиви благослов за добитнике и недвосмислено проклетство за губитнике. Ко су, заправо, добитници и губитници глобализације?

Прва помисао је да је то најновије оружје моћног Запада – Америке пре свега – у експлоатисању мање развијеног света. Преписивање западног рецепта: политичка демократија, слободно тржиште, дерегулације, приватизација – за целу планету, по левичарским и националистичким теоријама, само је припрема терена за покоравање и доминацију. Отуда, марш глобалиста наилази на отпор антиглобалиста: сваки велики скуп лидера најмоћнијих земаља подразумева и мобилизацију великих снага безбедности и употребу шмркова за растеривање демонстраната.

Али шта ако је премоћ Запада у глобализацији, схваћеној као великој борби за (пре)расподелу планетарног богатства и просперитета, само привид, и ако фаворит у овој беспоштедној утакмици није и коначни победник?

Управо ово је кључна теза провокативног немачког бестселера "Светски рат за просперитет", чији је аутор Габор Штајнгарт, уредник познатог магазина "Шпигл". Веома уверљиво, Габор бројкама и неочекиваним закључцима, поткрепљује поруку да ће у коначном исходу овог рата, губитник бити Запад, односно његов концепт "државе благостања", док ће победник бити "нефер играч", Азија.

До овог исхода ће доћи због саме суштине капитализма као основног темеља западних друштава. Основни импулс капитала је да се увећава, и следећи тај нагон капитал тражи најпогодније услове за оплођавање: највећи профит је тамо где су најнижи трошкови. Отуда експлозија страних инвестиција: док 1980, када се глобализација само стидљиво помиње, укупна свота директних улагања изван домицилних граница износи 500 милијарди долара, четврт века касније, 2005, ова бројка је – 10 билиона (хиљада милијарди) долара. Капиталисти нису националисти.

Али, док се капиталу свугде широм отварају врата, она су замандаљена кад је реч о његовом обавезном компањону: раднику. Запад је од Другог светског рата деценијама успешно контролисао своје тржиште рада од конкуренције јефтине радне снаге која је куцала на његова врата споља. Гастарбајтери у Западној Европи су само на први поглед изузетак: кад су једном примљени, играли су по истим правилима као и њихове домаће колеге. Западни радници су се организовали, изборили за мањи број радних сати и високе плате, дугачке одморе, дебеле отпремнине и пристојне пензије. Створена је, укратко, "држава благостања". Концепт и систем који ће, како тврди Габор Штајнер, бити главна жртва глобализације.

Глобализација је, наиме, створила глобално тржиште рада, на које је најпре ступило око 90 милиона радника из Хонгконга, Малезије, Јапана, Тајвана и Сингапура, из азијских "тигрова", који су бацили прву рукавицу изазова систему у којем су дотле комплетно доминирали Америка и Европа.

Потом су се клубу придружили Кинези, после пада Берлинског зида Европљани са истока, и на крају Индијци. За један историјски трептај ока, на глобално тржиште рада ступило је 1,2 милијарде нових радника. Резултат: 350 милиона квалификованих, али скупих, радника Запада, који су дотле били главни креатори богатства, готово преко ноћи су постали мањина.

Јефтина радна снага са глобалног истока неодољив је мамац за капитал који тамо сели своје производне погоне. На Западу почиње својеврсна деиндустријализација: у Америци данас индустрија бруто националном производу доприноси само са 17 одсто, у Европи 26 одсто. Број радних места у индустрији глобално међутим не опада, она су само другачије географски распоређена.

Спремност радника у Кини, Индији и другде да раде будзашто – око три милијарде радника на глобалном тржишту данас прима мање од три долара дневно – и те како утиче на просперитет радника на Западу. Данас је званично 18 милиона Европљана без посла (незванично око 30 милиона). Они који су сачували своја радна места, морају да се задовоље све тањим ковертама.

Запад је, због свог система социјалне државе, све мање конкурентан. Исток, дотле, игра по другим правилима: нема отпремнина, пензија и сличних бенефиција. Над главом сваког ко тамо ради стоји неколико спремних да под још суровијим условима заузму то место.

Купујући јефтине производе са истока, европски радници не размишљају да тиме подривају своју будућност. Успон Азије је пад Запада, тврди аутор "Светског рата за просперитет", и предлаже Европи и Америци да се одрекну "економског пацифизма", и створе неку врсту одбрамбене економске алијансе, неки нови НАТО. Али то је већ друга тема.