Na Zapadu nešto novo

Globalizacija je ključna reč s kraja prošlog, a u još većoj meri na početku ovog veka. Reč koja simbolizuje "duh vremena", sveobuhvatni pojam za nastajuće globalno društvo u kojem sve što se događa u politici, ekonomiji, kulturi ili ekologiji na jednom kraju sveta, brzo počinje da utiče na ljude s drugog; globalizacija je rastuća međupovezanost pojedinaca, zajednica, biznisa i vlada; jedna je od centralnih pokretačkih sila savremenog razvoja, a za mnoge i simbol nadmoći globalnih sila nad nacionalnim ekonomijama.

Da li je globalizacija progres ili pošast; da li je isključivi blagoslov za dobitnike i nedvosmisleno prokletstvo za gubitnike. Ko su, zapravo, dobitnici i gubitnici globalizacije?

Prva pomisao je da je to najnovije oružje moćnog Zapada – Amerike pre svega – u eksploatisanju manje razvijenog sveta. Prepisivanje zapadnog recepta: politička demokratija, slobodno tržište, deregulacije, privatizacija – za celu planetu, po levičarskim i nacionalističkim teorijama, samo je priprema terena za pokoravanje i dominaciju. Otuda, marš globalista nailazi na otpor antiglobalista: svaki veliki skup lidera najmoćnijih zemalja podrazumeva i mobilizaciju velikih snaga bezbednosti i upotrebu šmrkova za rasterivanje demonstranata.

Ali šta ako je premoć Zapada u globalizaciji, shvaćenoj kao velikoj borbi za (pre)raspodelu planetarnog bogatstva i prosperiteta, samo privid, i ako favorit u ovoj bespoštednoj utakmici nije i konačni pobednik?

Upravo ovo je ključna teza provokativnog nemačkog bestselera "Svetski rat za prosperitet", čiji je autor Gabor Štajngart, urednik poznatog magazina "Špigl". Veoma uverljivo, Gabor brojkama i neočekivanim zaključcima, potkrepljuje poruku da će u konačnom ishodu ovog rata, gubitnik biti Zapad, odnosno njegov koncept "države blagostanja", dok će pobednik biti "nefer igrač", Azija.

Do ovog ishoda će doći zbog same suštine kapitalizma kao osnovnog temelja zapadnih društava. Osnovni impuls kapitala je da se uvećava, i sledeći taj nagon kapital traži najpogodnije uslove za oplođavanje: najveći profit je tamo gde su najniži troškovi. Otuda eksplozija stranih investicija: dok 1980, kada se globalizacija samo stidljivo pominje, ukupna svota direktnih ulaganja izvan domicilnih granica iznosi 500 milijardi dolara, četvrt veka kasnije, 2005, ova brojka je – 10 biliona (hiljada milijardi) dolara. Kapitalisti nisu nacionalisti.

Ali, dok se kapitalu svugde širom otvaraju vrata, ona su zamandaljena kad je reč o njegovom obaveznom kompanjonu: radniku. Zapad je od Drugog svetskog rata decenijama uspešno kontrolisao svoje tržište rada od konkurencije jeftine radne snage koja je kucala na njegova vrata spolja. Gastarbajteri u Zapadnoj Evropi su samo na prvi pogled izuzetak: kad su jednom primljeni, igrali su po istim pravilima kao i njihove domaće kolege. Zapadni radnici su se organizovali, izborili za manji broj radnih sati i visoke plate, dugačke odmore, debele otpremnine i pristojne penzije. Stvorena je, ukratko, "država blagostanja". Koncept i sistem koji će, kako tvrdi Gabor Štajner, biti glavna žrtva globalizacije.

Globalizacija je, naime, stvorila globalno tržište rada, na koje je najpre stupilo oko 90 miliona radnika iz Hongkonga, Malezije, Japana, Tajvana i Singapura, iz azijskih "tigrova", koji su bacili prvu rukavicu izazova sistemu u kojem su dotle kompletno dominirali Amerika i Evropa.

Potom su se klubu pridružili Kinezi, posle pada Berlinskog zida Evropljani sa istoka, i na kraju Indijci. Za jedan istorijski treptaj oka, na globalno tržište rada stupilo je 1,2 milijarde novih radnika. Rezultat: 350 miliona kvalifikovanih, ali skupih, radnika Zapada, koji su dotle bili glavni kreatori bogatstva, gotovo preko noći su postali manjina.

Jeftina radna snaga sa globalnog istoka neodoljiv je mamac za kapital koji tamo seli svoje proizvodne pogone. Na Zapadu počinje svojevrsna deindustrijalizacija: u Americi danas industrija bruto nacionalnom proizvodu doprinosi samo sa 17 odsto, u Evropi 26 odsto. Broj radnih mesta u industriji globalno međutim ne opada, ona su samo drugačije geografski raspoređena.

Spremnost radnika u Kini, Indiji i drugde da rade budzašto – oko tri milijarde radnika na globalnom tržištu danas prima manje od tri dolara dnevno – i te kako utiče na prosperitet radnika na Zapadu. Danas je zvanično 18 miliona Evropljana bez posla (nezvanično oko 30 miliona). Oni koji su sačuvali svoja radna mesta, moraju da se zadovolje sve tanjim kovertama.

Zapad je, zbog svog sistema socijalne države, sve manje konkurentan. Istok, dotle, igra po drugim pravilima: nema otpremnina, penzija i sličnih beneficija. Nad glavom svakog ko tamo radi stoji nekoliko spremnih da pod još surovijim uslovima zauzmu to mesto.

Kupujući jeftine proizvode sa istoka, evropski radnici ne razmišljaju da time podrivaju svoju budućnost. Uspon Azije je pad Zapada, tvrdi autor "Svetskog rata za prosperitet", i predlaže Evropi i Americi da se odreknu "ekonomskog pacifizma", i stvore neku vrstu odbrambene ekonomske alijanse, neki novi NATO. Ali to je već druga tema.