Постао оно што је осуђивао

Ти си оно што заступаш – изрека је која не важи за многе политичаре, а поготову не за Американца Кена Мелмана (44). Дотични је управо изјавио да је сушта супротност ономе што је пропагирао, тачније – да је оно што је као страначки функционер осуђивао.
Јавно је сада признао да је хомосексуалац, иако је подужу политичку каријеру изграђивао баш као агитатор против хомосексуалности. Био је крајем 2004. на челу изборне кампање која је Џорџу Бушу млађем донела други председнички мандат – добрим делом зато што је представљен као одлучни противник склапања „геј” бракова. За тај успех Мелман је награђен: већ у јануару 2005. постављен је за оперативног предводника тада владајуће Републиканске партије, чија је изборна база најмасовнија у традиционалистичким срединама које „не подносе искривљавања морала”.
У првом у низу интервјуа датих поводом свог „преокрета”, Мелман – који је са кормила странке смењен пре две године и сада ради у директоријуму њујоршке компаније ККР, специјализоване за берзанске активности – магазину „Атлантик” је изјавио да му је „најзад” лакнуло. Јер, ослобођен политичких обавеза, може себе да испољи онаквим какав, интимно, јесте.
Наводно нико није знао, па ни он сам „донедавно”, за његову склоност ка хомосексуализму, потискивану у складу с партијским потребама. Жали, додаје, што „није раније могао” да се представи као „геј”, али каже да је ипак одударао, колико је могао, од страначке матице, залажући се за делимично унапређење права хомосексуалаца. „Неспорно је да лично нисам стајао на позицијама политике коју сам заступао и заиста жалим због тога” – исповедио се, наглашавајући да му је такав раскол „лично тешко падао”. Приватност је, произлази, подредио партијности. Важније му је било да допринесе странци, и својој каријери, него да искаже целину своје личности.
У томе није изузетак. Политика је, широм света, својим актерима смањила простор за приватност. Чак и у демократијама, које подразумевају неистомишљеништво, дисидентство се неретко – страначки кажњава. Испоставља се, уједно, да у низу земаља које су се ослободиле диктатура и ауторитаризма опстаје „партијократија”, с давањем изразитих системских предности „нашима” над „осталима”.
Тек по одласку с функција, многи откривају ко су одиста, или бар тврде да су „зарад виших интереса” радили и оно с чим се нису слагали. Некадашњи Бушов портпарол Скот Меклелан је у мемоарима, на пример, написао како су неке од кључних одлука тадашње администрације биле „велике грешке”, иако је он, као представник Беле куће за штампу, јавност уверавао у њихову исправност.
Мелман је донекле изузетак – признаје да је он лично постао део онога против чега се политички борио. Противречи и изреци која се пре шездесетак година прочула из француске владе: „Политика је вештина да се доношење одлука одложи све док оне не постану неважне”. Јер, он је врло личну одлуку да обзнани да није онакав каквим се представљао донео – тек кад му је она постала важнија од политике.
М. Пантелић