Црно лето 2010.

Црно, више него трагично било је ово лето 2010. године. Природне непогоде изазвале су катастрофалне последице готово библијских размера. Један од најбољих описа онога што се догађало – и још се догађа – на планети дао је немачки недељник „Рајнишер меркур“ који је у наслову текста закључио да се човечанство „нашло у предсобљу пакла“.

Ни један континент није био поштеђен „беса“ природе а трагична летња догађања заиста су потресла планету, толико да сада заиста нико не може да окрене главу пред дилемом да ли је трагично лето 2010. само тренутни бес природе или је реч о последицама глобалне промене климе.

Списак овогодишњих летњих природних катастрофа заиста је обиман: пожари у Русији, потоп у Пакистану, страшне поплаве у средњој Европи, одрони у Кини, суша и глад у централној Африци, незапамћена хладноћа у Јужној Америци ... Ту, међутим, није крај – потоп са севера Пакистана „преселио“ се на југ земље а „прескочио“ је и границу и сада пустоши Индију.

Према процени Уједињених нација последице поплава у Пакистану већ су премашиле оно што је учинио цунами крајем 2004. године. Према непотпуним подацима у налету водене стихије страдало је више од 1600 људи, 2300 је повређено, више од шест милиона остало је без крова над главом.

Ту, међутим, и није крај људској патњи. УН упозорава да је тренутно најмање 800 хиљада људи на удару глади и разних болештина (маларије, тифуса, колере). А водена стихија сели се на југ где је већ евакуисано више од пола милиона људи.

Пакистан је једноставно немоћан да се суочи с последицама летњих поплава и заправо је већ „капитулирао“. Без стране помоћи једноставно је немогуће умањити драматичне последице. УН позивају свет да помогне, у апелу се каже да је реч о „највећем хуманитарном изазову за човечанство“. Помоћ, ипак, стиже успорено, досад је достигла тек 460 милиона долара, а процене кажу да ће за повратак у нормалан живот бити потребне године мукотрпног рада и милијарде долара.

Лето у којем је Русија горела сигурно је већ најцрњим словима записано у новијој историји највеће државе на свету. Јул је донео афричке температуре, био је то у Русији најтоплији месец у последњих 130 година, земља је почела да гори и ватра је, једноставно, била јача од човека. Тек уз натчовечанске напоре и помоћ саме природе која је ватрогасцима послала у помоћ кишу, ватрена стихија је обуздана.

Последице су, међутим, заиста трагичне – више од 50 мртвих, десетине хиљада спаљених кућа, а званичне процене говоре о штети која премашује 15 милијарди евра. Према подацима Министарства за природне катастрофе у Русији је, током јула, регистровано 29.500 пожара који су „прогутали“ 935 хиљада хектара земље.

Појавила се, међутим, и процена руских екологиста која звучи готово невероватно јер каже да је штета од летњих пожара заправо 300 милијарди долара (236 милијарди евра). Њихова рачуница каже да је штета по сваком изгорелом хектару око 25 хиљада евра, да је уништено 12 милиона хектара, што даје овај „астрономски“ износ укупне штете.

Руски пожари већ су, на драстичан начин, показали колико је данашња светска економија зависна од великих националних потреса. Влада у Москви је, покушавајући да ублажи последице катастрофе забранила извоз руског жита, одустала је и од већ потписаних уговора о продаји. То је изазвало потрес на светском тржишту на којем је цена жита, у поређењу с јуном прошле године, повећана за 80 одсто. Срећа је што су светски амбари још попуњени због прошлогодишње добре планетарне жетве иначе би цена жита достигла астрономску висину, а то би намакло омчу око врата сиромашним земљама и донело би – глад.

И оно што се догађало у Кини – на Тибету – попримило је размере џиновске катастрофе. У незапамћеном клизишту изгубљено је више од 1700 људских живота. Људи су страдали у налету невероватног брда муља, земље и камења за које се процењује да је мерило два милиона кубика. У несрећи је је било и нешто среће: на путу ове невероватне лавине живело је више од 40 хиљада људи и већина је, ипак, успела да побегне од овог смртоносног таласа.

Оно што се догодило у кинеској провинцији Ганзу, тврде стручњаци, искључиво је последица непромишљеног рада људских руку. У провинцији је, од 1952. до 1990. године искрчено 130 хиљада хектара шуме, обрадиве површине су повећане са седам хиљада на четрнаест хиљада хектара. Од 2003. године изграђене су 43 хидроцентрале. Све то потпуно је пореметило равнотежу у природи, изазвало огромну ерозију тла и – смртоносно клизиште.

Стручњаци упозоравају да ово није усамљен случај у Кини. Тврде да постоји око 16 хиљада сличних, кризних места у најмногољуднијој држави на планети, која угрожавају око седам милиона људи.

На крају, поставља се питање да ли је ово „време катастрофа“ само случајност или је реч о стратешком одговору природе на неразумно понашање homosapiensa. Поуздан и општеприхваћен одговор на ово питање још није понуђен али се научници слажу да су природне катастрофе све чешће и са све трагичнијим последицама. Такав закључак није, међутим, довољан светским политичарима да се договоре о заједничкој стратегији за спас планете.

Недавни самит у Копенхагену посвећен светској клими неславно је пропао и сада се говори да је „последња шанса, самит спаса у Канкуну“, заказан за децембар у овом мексичком летовалишту. А дотад треба се надати да ће природа бити милостивија и да ће, барем привремено, обуставити „кажњавање“ човечанства

Жарко Ракић