Нови тест за ДС

Демократска странка је данас један од стубова политичког система у Србији. Она је до те мере интегралан и у народу укорењен део архитектуре политичких опција у земљи да се без њених ставова и њеног учествовања у доношењу кључних одлука за државу једноставно не може замислити друштвени консензус, без обзира на то да ли је на власти, или у опозицији. То се посебно односи на садашњи период, под председавањем Бориса Тадића.

Чињеница да је Демократска странка интегрални део власти, чак и када је опозиција, што је нормално у свим демократским системима са утврђеном и сталном страначком инфраструктуром, види се из тога што она учествује у консензусу о најважнијим кризним питањима за Србију, пре свега о данас примарном питању о статусу Космета.

Према објашњењима из врха Демократске странке, разлог због којег она не учествује у данашњој влади Србије је у томе што у неизбежној механици функционисања мањинске владе СПС гласа за њене предлоге, иако не учествује у извршној власти. Та нужност, коју препознају и сви међународни учесници у битним политичким процесима за Србију, довољан је разлог за Демократску странку да остале чланице "демократског блока" остави саме на ватри доношења одлука. И то опредељење ове странке треба поштовати. Разлога за овакву одлуку има, а процена тога да ли је странка довољно јака да не учествује у влади ипак припада свакој странци.

Имајући у виду све речено, нејасно је зашто Демократска странка одбија да уђе у парламент и интервенише приликом предстојећег гласања о Закону о Влади и избора министара спољних послова и одбране. Наиме, имајући у виду конструктивну и европску политику председника и целе ДС, ниједан од два министра о којима ће се гласати, са тачке гледишта Демократске странке, нису спорни. Зоран Станковић се мучи у сложеном систему војске који носи сопствене инфраструктурне и друге крупне проблеме и настоји да их решава на европском фону, а о Вуку Драшковићу, који је српску дипломатију вратио у живот у последње три године, ваљда не треба ни говорити.

Мандат актуелне владе истиче следеће године, када ће бити одржани избори на којима ДС има све изгледе да буде веома успешна. Ваљда је у интересу ове странке да, ако уђе у владу после предстојећих избора, у дипломатији буде добро стање, и да постоји позитиван континуитет, као и у војсци. И ваљда јој је циљ да њени природни савезници, демократски лидери, буду у континуитету присутни у структури власти, јер ће њен посао као коалиционе странке тада бити много лакши.

Уз све ово, постоји и принципијелнији, морални разлог. Ако је, наиме, основни разлог, као што кажу представници ове странке, за одбијање улажења у владу то што је подржавају социјалисти, утолико више се од ДС очекује да уђе у скупштину и подржи министра кога управо ти социјалисти хоће да оборе, противно вољи владе. Препуштање Вука Драшковића вољи социјалиста нико од бирача неће видети као принципијелно и политички оправдано поступање Демократске странке.

Рекли бисмо да унутар ДС, као и у свим странкама насталим у мучно време формирања вишепартијског система и борбе против диктатуре, постоји нека врста корпоративног духа. Тај дух у овој великој партији левог центра је, у извесном смислу, "дух противљења", који се огледао и у њеним ранијим повлачењима из изборних процеса и структура власти. Свака странка, као и сваки појединац, морају превазилазити своја унутрашња ограничења да би могле напредовати, и управо је овај дух противљења највеће искушење за Демократску странку. То је странка с огромним потенцијалом за конструктивно учествовање у власти, али тек када превазиђе овај етос тврдоглавости и пркоса, толико карактеристичан за све нас Србе.

ДС има једну огромну, кључну предност у тој борби против ове највеће слабости, ове "ручне кочнице" сопственог развоја и додатног раста у бирачком телу Србије. Та предност је њен председник Борис Тадић, лидер који иде, унеколико, даље и шире од поменутог"духа противљења" наслеђеног из, у неку руку, конзервативних година рада Демократске странке. Није, зато, чудо што је управо Борис Тадић био и остао добитни адут Демократске странке. Он је имао снаге да, после афере Бодрум, изађе пред јавност и призна грешку неких представника странке. Та спремност на признавање грешке донела је ДС-у структурно још трајније место у политичком систему Србије.

Сад је, очигледно, време за сличан потез, који јавност очекује од ДС. Странка би требало да "преломи" у последњем тренутку и да уђе у парламент приликом гласања о избору два министра. Њена је демократска одговорност да буде доследна и спречи рушење владе, баш зато што је СПС основни разлог због кога ни ДС не учествује у власти. Ако то ураде, председник и ДС ће забележити још једну велику моралну и политичку победу. У супротном, пропустиће ону шансу која се у политичком животу ретко указује – шансу да буду велики.

Научни саветник, директор Института за међународну политику и привреду