Пред утакмицу које неће бити

Када се једном падне – придизање иде страховито тешко. Па чак и када се оном палом чини да је много узнапредовао, може се испоставити да се само „усправио” – до клечећег положаја.
Ова мисао непрестано ми је на памети након проласка кроз Београд немачког министра спољних послова Гвида Вестервелеа и дан уочи посете његовог британског колеге Вилијама Хејга. А поготово док ових дана листам новине и наслове у којима се готово сви, и позиција и опозиција, и леви и десни, и велики и мали, и сви могући стручњаци и аналитичари, слажу око тога да је српски предлог резолуције Генералној скупштини „лош”, „исхитрен” и „свађалачки” и најављују „појачане консултације” са САД и ЕУ и „компромис” у вези са тим питањем. А ту компромиса напросто нема. Већ само истрајавања на минимуму принципијелности и самопоштовања – или капитулација под различитим образложењима и изговорима.
У предлогу српске резолуције, као и у нападима на њега, постоји спољнополитички и унутрашњи аспект. И оба су веома битна. Велики и моћни не воле да губе ни у за њих релативно неважним утакмицама. Западне земље и САД не би волелe да се та резолуција појави на гласању у Генералној скупштини и спремнe су готово на све да се то не догоди. Они воле „чисте” ситуације и асиметричне односе снага (на пример 100:1), и никако им се не допада опција да се са релативно изједначеним шансама, скупа са својим савезницима и сателитима, прегласавају са Србијом и остатком „слободног човечанства”. Резолуције Генералне скупштине немају тежину и снагу какву имају оне Савета безбедности, али је опет помало непријатно када вас тамо неки „индијанци” за које сте већ веровали да су одрађени и „пацификовани”  прегласају и ако се пред лицем светске јавности појави поларизација у којој сте ви конфронтирани са великим делом чланица УН. Тим пре што ће се, како сада стоје ствари, у истом том дану гласати и о сличном, азербејџанском предлогу резолуције, где ће се Русија и САД поново наћи на супротним странама, али где је, због плебисцитарне подршке исламског блока, Азербејџану победа готово загарантована.
Дакле, САД, Британија и остали Европљани налазе се пред избором који је помало непријатан. Врло је могуће да ће у једном дану морати да гласају и за и против резолуције која осуђује сецесионизам и једнострано мењање граница суверених држава. Уколико, међутим, српског предлога резолуције не би било или уколико би он био тако промењен и разводњен да за њега могу гласати и они који су признали косовску независност, тријумф би био комплетан, „међународноправна” фаза битке за косовску независност победнички окончана, а Србија толико понижена и компромитована у међународним дипломатским круговима да ће убудуће било каква њена иницијатива или спољнополитички потез деловати комично и потпуно ирелевантно.
У противном, могло би лако бити 1:1, и то још све уз јавну и очигледну демонстрацију њихове непринципијелности. Па чак и да буде 2:0, то јест, да координисаном акцијом западних и исламских земаља прође она азербејџанска (Нагорно Карабах), а пропадне српска антисепаратистичка резолуција, то ће бити само још једна демонстрација непринципијелности и бахате силе и неће добро одјекнути ни у УН ни у светској политичкој јавности. И што би се онда бламирали и са неизвесним исходом лобирали по кулоарима Генералне скупштине када је много лакше мало притиснути Србе да они сами одраде оно што треба у корист своје штете. Уосталом, неће им бити први пут.
Што се домаћег, унутрашњополитичког аспекта тиче, и ту су ствари јасне, само мало мање очигледне. Разуме се, све што је на било каквој вези са било каквим западним структурама, а таквих и те како има и на „патриотском” и на „европском” делу политичког спектра, дало је и даће све од себе да Србија од свог предлога резолуције одустане. Рећи ће да нас, под један, такав предлог резолуције „удаљава од Европе” и да нас, под два, у случају вероватног неуспеха, дефинитивно лишава Косова.
С друге стране, „националном” делу политичке сцене такође савршено одговара такав развој догађаја. Дефинитивно се ,,раскринкава” издаја Косова од стране Тадића и Јеремића и, што је још важније, спречава непријатан упад овог последњег у патриотско бирачко тело. Они ће да кажу како је предлог резолуције „млак” и „капитулантски”, да власт намерно хоће да још једном изгуби, не би ли тако добила алиби за „прихватање реалности” и потпуно одустајање од борбе за Косово. И све би то било у реду да, они, свесно или несвесно, таквим својим ставом – а и то такође није први пут – додатно не терају воду на млин управо оних снага против којих се, наводно, боре.
Циљ је очигледан и, случајно или не, потпуно у складу са интересима страног фактора – да се актуелној власти одсече свака, па и најмања могућност вођења колико-толико самосталне спољне политике и заборави прича о „равноправним спољнополитичким стубовима” која је у последњих годину-две прилично иритирала западне амбасаде и прозападни део домаће јавности, да се Тадић дефинитивно гурне у наручје Јовановићу, Јеремић принуди на оставку или остави у безваздушном политичком простору, а она мало националнија половина бирачког тела препусти или већ увелико „припитомљеним”, или, пак, осведочено неспособним „десним” странкама. И свима супер. А онда лепо сви на „демократске изборе” – па нека ,,победи бољи”.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао“