Кључна питања

У стваралачком концепту Душана Б. Марковића свака нова изложба-пројекат фокусирана је као идејна, тематска и просторно-амбијентална целина посвећена одређеном феномену. Тако наслови његових претходних изложби "О деоби", "О родослову" као и овај "О кастрацији и ..." у Уметничком павиљону на Калемегдану, својим метафоричним нагласком идентификују једно од круцијалних питања: Како у свету хаоса и измештених критеријума пронаћи релевантне тумаче целовитости живота и стварања? Како генерисати креативну енергију индивидуе?... Јер, стратегија јасних циљева често је замагљена сивим зонама између стварности и фикције, моћи и значења, судбине и случаја, између сопствене и/или туђе "кастрације".

Циклус "О кастрацији и ...", настао од 2000. до 2006. године, може се читати као развијена визуелна мапа о вишевековном друштвеном феномену који је имао своје казнене, култне, религиозне или културне конотације. Добра подлога за ову изложбу је студијски текст у каталогу "Казна и спектакл: од прогнаника до оперских звезда 17. века", у којем Јелена Тодоровић елаборира различите аспекте овог феномена, од суровости шпанске инквизиције, дворског спектакла и евнуха до религиозних фанатика и оперских кастрата.

Ова својеврсна визуелна мапа "О кастрацији и…" следи концепт модуларног принципа и тзв. понављање с разликама а, лајтмотив ове ликовне драме је сапета стилизована фигура мушкарца пред кастрацију. У издвојеном и телесном грчу овог анонимуса јасно је да чин унакажавања, без обзира да ли је друштвено оправдан као облик понижења непријатеља или врхунска жртва божанству, само још један облик физичког и менталног страдања.

После југословенских ратова из прошле деценије, упамтили смо ритуале кажњавања и спектакла у визуелним и реалним документима па је метафорични контекст поставке "О кастрацији и…" више него читљив.

Композицију изложбе у Павиљону на Калемегдану чине велики формати акрилних слика на картону уз које су добро уритмовани полиптиси мањих димензија као и неколико објеката-инсталација, као контрапункти сликарским решењима. Репетиција фигуре-знака развија се до графичке схематичности и контрастних односа у којима доминира експресија геста, цртачко ткиво ослобођеног рукописа, пулс материјала и његов хроматски интензитет, типични у раду овог аутора. Слично хармонији добро пронађеног музичког тона Марковић ритмично понавља визуелну јединицу/кадар истичући, пре свега, сублимисано стање, перформативну ситуацију, процесуалност акције али и њен пресан и сценични квалитет.