ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ

Кад је реч о својини на Космету, постоје два облика узурпације – приватних станова и кућа и узурпација привредних објеката – продавница, локала, мањих фабрика и економског земљишта. Косовска агенција за имовину, која је формирана пре нешто више од годину дана, бави се непокретном имовином у приватном власништву.
О имовини која је у власништву Републике Србије и друштвеним предузећима, стара се Косовска поверилачка агенција, која је добила мандат да управља тим предузећима под међународним надзором, али се, уз сагласност мисије УН-а на Косову, упушта у њихову приватизацију. По том основу је, до овог тренутка приватизовано нешто више од 250 предузећа. 

Оваква приватизација има озбиљан проблем са легалношћу, јер не узима у обзир улагања Републике Србије, као и њено власништво над имовином, тако да излази из мандата који јој је поверен, будући да има право да управља, али не и да мења власничку структуру те имовине.

Осим тога, све обавезе према повериоцима ова агенција усмерава према фонду, што указује да се над тим приватизованим предузећима врши формални стечај. Најтрагичније је да се у Управном одбору Косовске поверилачке агенције налазе представници владе Косова, представници Унмика и ЕУ, и представник синдиката, али Албанаца. Интересе Срба нико не штити, па се Срби, ако случајно не сазнају за приватизацију предузећа, упућују на поверилачки Фонд који износи од 20 одсто од цене продатог предузећа, одакле се они намирују као обични поверици.

Што се тиче права Србије и њених улагања, као и обавеза које има као држава по основу датих гаранција за кредите, они у овом тренутку износе 1,2 милијарде долара јер су косовска предузећа добијала кредите од међународних банака, а гаранције је дала Народна банка Србије. Како косовска предузећа нису измиривала обавезе, дугови су пали на повериоца –  Народну банку Србије.

Приватна имовина на Космету је најчешће окупирана. Првенствено говорим о становима, што је најчешћи вид узурпације. Власништво је у принципу признато свима који су имали откупљене станове до 24. марта 1999. "Спорни" су они случајеви где нико није живео у тим становима после тог датума, због чињенице да није био у поседу стана. Познато нам је 700 до 800 таквих случајева, али томе треба додати и нерешено питање станарских права. Велики је број оних који станове нису откупили, јер су даваоци то онемогућили Србима, иако имају станарско право.

Било је покушаја да се формира српска правна екипа која би се генерално бавила решавањем питања својине на Косову. Координациони центар је започео тај рад 2003. године, али је то обустављено због недостатака новца. Сматрам да је то једини прави пут, јер западне земље које овде воде мисију и утичу на све важније одлуке, одлично разумеју шта правно значи власништво, а имају мање разумевања за наше историјске аргументе и емотивне разлоге због чега Космет треба да остане наш. Друга ствар коју сматрам важном је да се по питању организације морају анимирати страни држављани који имају деонице у косовским предузећима која се приватизују. Они ће много лакше и брже покренути спорове пред Међународним судом у Стразбуру, а једино са добијеном пресудом неког од страних деоничара можемо блокирати приватизацију и натерати их да почну преговоре о измени концепта приватизације и заштити приватне и државне имовине Републике Србије и њених грађана.