OLIVER IVANOVIĆ

Kad je reč o svojini na Kosmetu, postoje dva oblika uzurpacije – privatnih stanova i kuća i uzurpacija privrednih objekata – prodavnica, lokala, manjih fabrika i ekonomskog zemljišta. Kosovska agencija za imovinu, koja je formirana pre nešto više od godinu dana, bavi se nepokretnom imovinom u privatnom vlasništvu.
O imovini koja je u vlasništvu Republike Srbije i društvenim preduzećima, stara se Kosovska poverilačka agencija, koja je dobila mandat da upravlja tim preduzećima pod međunarodnim nadzorom, ali se, uz saglasnost misije UN-a na Kosovu, upušta u njihovu privatizaciju. Po tom osnovu je, do ovog trenutka privatizovano nešto više od 250 preduzeća. 

Ovakva privatizacija ima ozbiljan problem sa legalnošću, jer ne uzima u obzir ulaganja Republike Srbije, kao i njeno vlasništvo nad imovinom, tako da izlazi iz mandata koji joj je poveren, budući da ima pravo da upravlja, ali ne i da menja vlasničku strukturu te imovine.

Osim toga, sve obaveze prema poveriocima ova agencija usmerava prema fondu, što ukazuje da se nad tim privatizovanim preduzećima vrši formalni stečaj. Najtragičnije je da se u Upravnom odboru Kosovske poverilačke agencije nalaze predstavnici vlade Kosova, predstavnici Unmika i EU, i predstavnik sindikata, ali Albanaca. Interese Srba niko ne štiti, pa se Srbi, ako slučajno ne saznaju za privatizaciju preduzeća, upućuju na poverilački Fond koji iznosi od 20 odsto od cene prodatog preduzeća, odakle se oni namiruju kao obični poverici.

Što se tiče prava Srbije i njenih ulaganja, kao i obaveza koje ima kao država po osnovu datih garancija za kredite, oni u ovom trenutku iznose 1,2 milijarde dolara jer su kosovska preduzeća dobijala kredite od međunarodnih banaka, a garancije je dala Narodna banka Srbije. Kako kosovska preduzeća nisu izmirivala obaveze, dugovi su pali na poverioca –  Narodnu banku Srbije.

Privatna imovina na Kosmetu je najčešće okupirana. Prvenstveno govorim o stanovima, što je najčešći vid uzurpacije. Vlasništvo je u principu priznato svima koji su imali otkupljene stanove do 24. marta 1999. "Sporni" su oni slučajevi gde niko nije živeo u tim stanovima posle tog datuma, zbog činjenice da nije bio u posedu stana. Poznato nam je 700 do 800 takvih slučajeva, ali tome treba dodati i nerešeno pitanje stanarskih prava. Veliki je broj onih koji stanove nisu otkupili, jer su davaoci to onemogućili Srbima, iako imaju stanarsko pravo.

Bilo je pokušaja da se formira srpska pravna ekipa koja bi se generalno bavila rešavanjem pitanja svojine na Kosovu. Koordinacioni centar je započeo taj rad 2003. godine, ali je to obustavljeno zbog nedostataka novca. Smatram da je to jedini pravi put, jer zapadne zemlje koje ovde vode misiju i utiču na sve važnije odluke, odlično razumeju šta pravno znači vlasništvo, a imaju manje razumevanja za naše istorijske argumente i emotivne razloge zbog čega Kosmet treba da ostane naš. Druga stvar koju smatram važnom je da se po pitanju organizacije moraju animirati strani državljani koji imaju deonice u kosovskim preduzećima koja se privatizuju. Oni će mnogo lakše i brže pokrenuti sporove pred Međunarodnim sudom u Strazburu, a jedino sa dobijenom presudom nekog od stranih deoničara možemo blokirati privatizaciju i naterati ih da počnu pregovore o izmeni koncepta privatizacije i zaštiti privatne i državne imovine Republike Srbije i njenih građana.