Од обећања се не живи

НИШ – Када су пре пет година одлучили да региструју породично пољопривредно газдинство, у породици Мишић, у селу Шпај поред Беле Паланке имали су велике планове и амбициозан програм развоја ратарства и сточарства. Вукомир Мишић, машински инжењер, својевремено запослен у Машинској индустрији у Нишу и његова супруга Милица, радница у Фабрици апарата за домаћинство ЕИДА у Електронској индустрији, са троје одрасле и школоване деце, кћерком и два сина, видели су у развоју пољопривреде своју шансу. У привредно заосталом белопаланачком крају планирали су много тога: од закупа великог броја парцела, које се годинама не обрађују, где би се бавили ратарством и производњом у пољопривреди, до узгоја стоке, пре свега оваца.

– Продали смо стан у Нишу и уложили новац у објекте и опрему за наше газдинство на Сувој планини. Деца, која су у међувремену завршила школовање у средњим школама и на факултету, одлучила су да нам се придруже. Саградили смо кућу на селу, две фарме... Сада, после пуне три године обијања прагова надлежних институција за развој и обнову пољопривреде и неуспешних покушаја да остваримо бар део нашег програма, дошли смо у ситуацију да од свега дигнемо руке – каже Вукомир Мишић.

– Преко 60 одсто некада обрадивих и плодних пољопривредних површина у белопаланачком и пиротском крају запуштено је годинама и нико их не обрађује, чак ни обилази. Наше газдинство је било једно од првих пет у Србији. Сматрао сам да моја породица од улагања у повртарство и ратарство, али и на плану узгоја стоке, може добро да приходује и нормално да живи. Зато смо и инвестирали очекујући да ћемо имати праву и искрену подршку друштва. И, наравно, помоћ за наше пројекте и програме. Уместо тога држава нам је буквално окренула леђа. Не зна се број наших одлазака, разговора, договора и преговора са надлежнима у Министарству пољопривреде. Свуда и на сваком кораку су били одушевљени оним што смо планирали, тапшали су нас по раменима, причали нам да будемо упорни и да не одустајемо. И тако годинама у круг.

Породично пољопривредно газдинство "Мишић" није успело ни код банака да добије бар неки од, како им је причано, повољних кредита за развој пољопривреде:

– Први проблем за остваривање права на кредит за поспешивање развоја ратарства и узгој стоке била је наша гаранција. Тражена нам је хипотека, а објекти су били у изградњи. Када смо их завршили неколико банака, где смо имали обећања и које су давале кредите, нестало је, спојило се са другим банкама. Затражили смо помоћ од министарства. Лично је Ивана Дулић-Марковић видела наш "бизнис план", наложила сарадницима да нам помогну, и ништа. Она је отишла на место потпредседника владе. Успоставили смо опет контакт са кабинетом министра Горана Живкова. И, опет иста прича, празна обећања...

Мишићи немају где. На целу муку свалила се нова невоља. Објекти су опљачкани. Чак део и срушен. Однето је све вредно, целокупна опрема, дугогодишњи труд и зној.

– У једној ноћи отета нам је опрема вредна више од 30.000 евра. Пластеници, уређаји за наводњавање, механизација и покућство. Све. Ни припадници полицијских органа, иако смо помоћ затражили и директно од министра Драгана Јочића, ништа не предузимају.

Милица и Вукомир Мишић и њихова деца кћерка Милена и синови Предраг и Никола – сви су без посла. Одлучили су да се опет из села врате у Ниш.