Бег од лажног сјаја

На овогодишњој књижевној колонији која се традиционално одржава половином септембра у Чортановцима нашој широј читалачкој јавности представиће се пољска песникиња Ева Зоненберг. Њену прву песничку књигу, "Империја суза" на српском језику објавила је недавно млада издавачка кућа "Трећи трг" из Београда, у преводу Бисерке Рајчић.

Ову поетесу у родној Пољској прати глас да је интригантна и шокантна због несвакидашњих књижевних вечери које приређује. Ипак, њен успех је неспоран. Са непуних 40 година Ева Зоненберг је ауторка шест врло превођених збирки поезије, а већ за прву књигу "Хазард" 1995. године добила је престижну пољску награду "Георг Тракл". Завршила је и Музичку академију и наступала као пијанисткиња, а тренутно је заузета студијама филозофије и предавањем креативног писања студентима у Кракову.

На омоту прве збирке "Хазард" Ваш портрет на фотографији је преполовљен, а на "Империји сузе" сте "цели". Која је симболика у томе?

– На тим омотима јесте садржана одређена симболика. "Хазард" сам објавила у тренутку када сам се налазила у прилично тешкој животној ситуацији. У себи сам осећала сукоб са светом, па и са самом собом. Та побуна се веома живо урезивала у стихове из тог периода. За омот збирке "Империја сузе" намерно сам дала исту фотографију да бих дозвала себе, мада већ другачију. Можда се нисам толико одрекла побуне, али је она сада другачија.

Пишете о љубави, греху, детињству, жени и мушкарцу... Која је тема коју не бисте волели да преточите у стих?

– У писању треба избегавати лажни сјај света и покушавати да допремо дубље до корена осећања, жеља и страсти. Лепо може бити и у одбојном и непоетском. Треба бити отворен према свим аспектима живота, од усхићујућих до ужасавајућих ствари, чак према трагизму света у правом смислу те речи. Уосталом, поезија се крије у најпрозаичнијим стварима, у нашој приземној свакодневици. Њен задатак је да тој прозаичној свакодневици дâ вредност, нови смисао, оплемени је.

У поезији не волим лажно улепшавање. Ја сам за истину, чак за најокрутнију, најболнију, највулгарнију. Музика и поезија су биле и остале средства за проналажење те истине кроз самоусавршавање. Проблем је увек, како те теме превести на поетски језик.

У једној песми из "Империје сузе" кажете да је "срећа сувише једнострана". Зашто? Зар није она управо та којој сви тежимо?

– Мислим да већу поуку извлачимо из туге и пораза. Срећа као да нас поробљава, успављује, те постајемо и духовно и егзистенцијално мање осетљиви. Можда је тежња ка срећи избор лакшег пута. А ја не подносим лакоћу. Само на тешком путу срећемо пуноћу наше судбине. То је повезано и са осећањем слободе. Слобода је веома тешка ствар, због тога можда људи одустају од ње и улећу у конформизам, у зависност од других људи, политичке ситуације, система. Зато поштујем усамљеност, без које нема слободе, и слободу, без које нема стварања.

Музика игра важну улогу у Вашем животу. Да ли је, попут симболиста, схватате као биће поезије?

– Ближе ми је схватање романтичара који су тврдили да музика почиње тамо где се завршава поезија. Можда се неизразиво у поезији може исказати у музици, или поезија почиње тамо где се завршава музика. Мислим да се те две области међусобно допуњују. Једна не би могла да постоји без друге. Уосталом, лирика је рођена из музике! Песници то не смеју да заборављају. Мислим да сам много научила од музике. Стих је попут музичке минијатуре, док су поеме велике музичке форме. Чуло слуха је веома важно у писању. Подједнако спољашњи слух, захваљујући којем можемо чути "мелодију ствари" и унутрашњи који нас чини осетљивим на невидљиво.

Постоје ли тренуци у Вашем стварању када језик "удари" у границу, када Вам недостају речи да се изразите? Помаже ли тад музика? Или филозофија, чије студије завршавате?

– Тада помаже понизност. Понизност пред светом и речју. Реч је велика тајна, као и љубав. Реч има необичну моћ, а песници су шамани речи. Истина је, такође, да постоје догађаји и ситуације који превазилазе речи. Постоје и емоције које је немогуће описати, али и извесне велике ствари које одлазе без речи. Ипак ми се чини да је управо поезија најближа изражавању најважнијег. Пишући хтела бих да поново именујем нова осећања, да им дам вредност и значење. Да коначно добро и зло, који у данашње време као да су престали да буду супротност, буду одговарајуће именовани. Музика ме је вишечасовним вежбама за клавиром научила унутрашњој дисциплини, стрпљењу и систематском раду. Што се филозофије тиче, осећам се више уметник него филозоф. Филозофија је одвећ логична, више волим песнички менталитет који се креће у алогичним просторима.

-----------------------------------------------------------
Писање је и самоћа

Шта као предавач креативног писања говорите студентима?

– Не учим их писању, већ се трудим да их учиним осетљивим и научим осећајном и смотреном доживљавању света. Аристотел тврди да је коришћење метафора урођено и зато је тешко говорити о учењу писања поезије. Моја предавања треба да скрену пажњу на извесне могућности поезије. Желим да моји студенти схвате да је пут песника, с једне стране, нешто чудесно, а с друге да је ирационално диринчење. Писање мора бити пасија, због тога је мој задатак да у њима пробудим стваралачки жар. У једном од својих "Писама младом песнику" Рилке је написао да треба да пишемо тек онда када не можемо да замислимо живот без писања.

Писати значи и одрицати се. Писање је и самоћа у коју мало особа има приступа. Ја писање третирам веома озбиљно и ту озбиљност, такође, преносим својим студентима.