Фабрика стварних снова

Итаваи Маурја је млада Индијка, која има мужа и трогодишњег сина. Наранџасти сари и тачка на челу њеној лепоти додају и мистичну смерност. Личи на глумице из источњачких филмова. На њеном лицу се виде унутрашњи мир, духовност и срећа. Прво што уради ујутру – умије сина меканим длановима дугачких прстију, а онда спреми кућу – тако што урола асуру. Асура је њен дом.

Итаваи живи (спава, једе, одмара се...) на тротоару Бомбаја. Сања о томе да направе кућицу од картона у shantytowns, насељу полусиромашних. И баш у лику Итаваи осликава се смисао културе становања – то није оно што понесемо на спавање него оно са чиме се пробудимо. Није важно где живимо него како наш стан, а то може бити и асура, утиче на хармонију нашег живота. Итаваи се буди као краљица иако не станује у дворцу.

Бомбај има 25 милиона становника. Трећина живи са једним доларом дневно, друга трећина са два, а само десет одсто може да се подведе под појам европске средње класе. Међутим, криминал није раширен као у Латинској Америци и Африци тако да, захваљујући томе и топлој клими, прва трећина може да спава на тротоарима а друга у картонским шаторима који су често направљени и од раширених пластичних кеса прекривених слојевима сиво-црне прашине запечене тропским сунцем.

Један од разлога што нема криминала јесу и драконске казне и за најмањи прекршај. Тако је један Индијац отео возачу рикше 345 рупија (7,6 долара) и за то кривично дело осуђен је на десет година затвора.

Куће низ ветар

Истовремено, Индија је престигла Америку по броју научника. Индијска силиконска долина Бангалор је град високе технологије у којем раде генијални индијски научници. Из Бангалора излазе најсавременији уређаји који се такмиче са јапанским; поменимо само Телсон "TWC 1150", ручни сат тежине 98 грама са функцијом мобилног телефона и фотоапарата.

Научници из Бангалора су завршили факултете, зарадили су и станове који су опремљени намештајем, једноставним моделима сличним онима какве прави Икеа, али су, ипак, задржали и неке типично индијске особине.

На уласку у кућу оперу се ноге, то обично уради жена. Ноге се перу и на улазу у храмове. Једе се седећи на поду или ниској софи. Храна се захвата прстима десне руке. Тањир је новост коју су донели Енглези и који још није широко прихваћен. Уместо тањира служе новине или, традиционално, лист банане. Основу исхране чини пиринач који се прелива јаким зачинима и бесквасни хлеб од овса – паратха, главно јело је чатни (гулаш), пију се чај, кафа, лимунада, кокосово млеко.

Кастински систем је званично укинут, али се и даље живи по његовим правилима, од којих је једно да је паријама дозвољено да зидају куће само низ ветар како се њихов мирис не би пренео до више касте.

Богови из Боливуда

На улицама индијских градова нема саобраћајних знакова, али има свега осталог: од рикши на мотор и педале иза којих се крећу пешаци, јер је то најсигурније, до аутобуса с путницима на крову. Без обзира на то да ли су возила на два, три или више точкова, сва имају трубу и користе је, у просеку, на пет секунди. Са стране те закуване гомиле, која се не судара, поређане су полице уличних продавница, као шарени зид, а изнад њих су билборди с мегапостерима филмских дива које су обавезно црнке истакнутих обрва, а мачо глумци су у белим оделима, уфитиљених бркова и спремни да спасу даму у невољи. У Индији се произведе више филмова него у Холивуду, више од 600 мелодрамских музичких спектакла. Километри телевизијских срцепарајућих новела се не рачунају.

Илузија је храна индијског човека и колико год он живео на асури раширеној по тротоару или у европски уређеном стану, исто толико живи и у филму; култура индијског становања уједно је и култура филмофилства.