Белгија пред државном реформом

Белгијски краљ Алберт Други опуномоћио је јуче нове преговараче да постигну међустраначки договор о формирању владе – непуна двадесет и четири сата после демисије лидера валонских социјалиста Елија ди Рупа. Мисија, како се у Бриселу каже, поверена је председницима два дома парламента: председнику посланичког сазива, валонском социјалисти Андре Флаоу, и фламанском националисти на челу сената Данију Пјетерсу.

Судећи према (не)расположењу политичких фактора фламанског и валонског ентитета, договор о формирању владе је површински проблем. Опстанак нове владе, као и политичка стабилност на дужи период, условљени су постизањем споразума о измени политичког уређења. То је потврђено и из дворске канцеларије. У образложењу именовања нових преговарача, истакнута је неопходност изналажења модалитета који би омогућили реформу државних институција. Наглашено је: „привредни напредак и социјално благостање грађана, при том, морају бити очувани.“

Саоштење дворске канцеларије надовезује се и на апел краља Алберта Другог, у говору поводом националног празника, 21. јуна ове године: „Морамо пронаћи нове облике суживота.“

(/slika2)

Како ће изгледати реформе, чија се неопходност истиче, за сада је предмет спекулација. Белгија, у садашњем облику, дефинисана је првим чланом устава као федерална држава, састављена из три регије – Валоније, Фландрије и Брисела – са најширим видом аутономије. У заједничкој надлежности су војска, монетарна и спољна политика – све остало пренесено је у надлежност регија. Најважније питање, јабука раздора, међутим, остало је отворено – договор о финансирању заједничких институција и солидарна расподела оптерећења. У привредно перспективнијем и имућнијем фламанском делу као услов будућег суживота истиче се неопходност значајног смањења доприноса у заједничку касу.

Дугорочно, чак ни договор о будућој расподели финансијских оптерећења не гарантује опстанак заједничке државе. На основу дубоких подела на свим нивоима државе и друштва, аналитичари закључују да Белгији предстоји корак ка потпуном разграничењу, уз сагласност двора.

Симптоматичан за такву ситуацију је изборни успех тренутно странке фламанских националиста Н-ВА. Добили су изборе захваљујући обећању да ће водити политику ка мирном разлазу два ентитета, укидању монархије и формирању две нове државе.

(/slika3)

Стављање тачке на досадашње белгијско заједништво – апострофирано као „изнуђени брак“ који ништа добро није донео у минула, безмало, два века – не представља новину за познаваоце историје. Први белгијски монарх Леополд Први изјавио је по доласку на трон 1831. године: „...Моја краљевина није нација и никада то неће бити.“

С тим у вези већ се поставља цинично питање – хоће ли саксонско-кобуршка краљевина (по белгијској краљевској династији) доживети судбину хабсбуршке монархије од које се после вековног вазалства ослободила, одлуком Бечког конгреса? Односно, хоће ли Белгија доживети и судбине две државе произишле из хабсбуршке монархије - делимично краљевине (Југославије) и у пуном смислу Чехословачке?

Ако се узме у обзир да су Валони кроз историју вековима понижавали Фламанце – сматрали су се (самозваном) елитом, доминирали политичким и јавним животом, наметали француски као службени и језик културе – јасно је да постоје старе предрасуде које је тешко отклонити. Ма о каквом програму националног помирења било речи.

Милош Казимировић