САД – демократија или олигархија?

Путник намерник у САД не очекује проблеме са авионским саобраћајем. Но, и тамо се може десити да кад човек слети на вашингтонски аеродром чека на следећи лет неких седам до осам сати, иако је било предвиђено да за два сата има лет до жељеног одредишта. Тако чекајући а да би прекратили време људи започињу разговоре, док им фрустрирајућа позиција у којој се налазе олакшава излив искрености. Уистину, када је потписник овог чланка поменуо одакле је и зашто је у САД, те да је све било у најбољем реду, док се није дошло до Вашингтона, отпочеле су горке шале и озбиљне примедбе на рачун „Вашингтона”, тј. америчке владе. Једноставно, велики део грађана САД сматра да у америчкој влади и управи ствари нису на месту, да су се „представници грађана” од њих отуђили и да је веома тешко утицати како на извршну тако и на законодавну власт.
Па ипак, на локалном нивоу, а у неким случајевима и на нивоу федералних јединица, постоји доста простора за изношење демократских иницијатива и за непосредну демократију. Уистину, облици непосредне демократије, као што су референдум, грађанске иницијативе, петиције и сл., постоје у САД на локалном нивоу. Међутим, иако су овакве демократске иницијативе веома важне за свакодневни живот појединаца и њихових породица, висока политика остаје област олигархије која се скрива иза назива „представничка демократија”.
Тако, конгресмен представља око 650.000 грађана, па није јасно на који начин може истински заступати интересе толико великог броја људи. Црнци чине 13 одсто становништва, а 7,5 одсто чланова Конгреса; Хиспаноамериканаца има 15 одсто у САД, а шест одсто у Конгресу; Индијанаца у Конгресу уопште нема, иако староседеоци упркос систематском истребљењу у прошлости чине 1,2 одсто америчког становништва; Азијати чине 4,4 одсто становништва и имају два одсто представника у законодавном телу; док белци којих је 66 одсто у друштву чине 84 одсто представника у Конгресу.
Ако се има у виду да само четири одсто предлога закона заиста и постану закони, тј. да их се 96 одсто одбије услед изузетно компликованог процеса доношења закона, онда је јасно да ни ефикасност недовољно репрезентативног тела није на нарочитом нивоу. Да ствар буде гора, челници одбора, који су увек из тренутно владајуће странке, у сарадњи са стручњацима преправљају предлоге конгресмена пред расправе у Конгресу. У том процесу лобисти свих врста траже своју шансу да каткад пресудно утичу на изглед закона.
Наравно, историјски развој политичког система у САД био је бременит проблемима од самог почетка, јер Индијанци су истребљивани (започето у време британских колонизатора), црнци су живели у ропском статусу до 1865. и без грађанских права до 1964, Азијати били презрени без права гласа до 1945, а на југу САД су изборне крађе биле правило до седамдесетих година прошлог века, па чак ни данас нису изобичајене.
Амерички устав и Декларација о независности су међусобно унеколико противречни документи, јер док декларација обећава грађанску једнакост којом је тадашња револуционарна елита привукла „ниже” слојеве у антибританске борбене редове, дотле је устав скројен имајући у виду страх уставотвораца пред егалитарним захтевима демократије. Утолико је и Уставни суд све до 1937. (тада је пет судија социјално законодавство Ф. Д. Рузвелта сматрало уставним, а четири неуставним) био јако средство крупног капитала, а и доцније се та чињеница могла тек понешто ублажити, иако се уместо економских слобода радило све чешће о заштити грађанских права и слобода (социјална права никада нису била на дневном реду суда).
Данас 44 одсто америчких конгресмена спада у милионере, а у политичким кампањама се троше обичним смртницима незамисливе суме новца. Није најважније што републиканци добијају новац претежно од ситних капиталиста, а демократи од крупних и синдиката. Наиме, демократска легитимација, тј. гласови бирача, добијају се тако што се од капиталиста добијени огромни новац улаже у кампање (за председничке и изборе за Конгрес 2008. утрошено је шест милијарди долара), скупе медијске наступе (шест корпорација поседује готово сва америчка средства масовног општења) и плаћање стручњака за медијску манипулацију грађанима. Ако се има у виду и чињеница да је у последње три деценије неко с презименом Буш или Клинтон био у влади на неком од најодговорнијих положаја, те да има још политичких династија у Конгресу (нпр. Кенеди), онда је јасно да је инсистирање на демократском називу за амерички политички систем тешко одрживо, а да његово упорно опстајање може да се захвали идеолошкој улози „политичке науке” и публицистике које демократском налепницом правдају капитализам (социјализам је „европска болест”), упркос изричито израженим резервама „очева оснивача” према демократији.
доцент на Филозофском факултету у Београду