Изнуђено подржављење

У последње време држава долази у посед предузећа раскидом приватизације или подржављењем. Подржављења, међутим, нису обрнут процес од приватизације. Она нису правило, већ изнуђени, посебни случајеви када држава процени да су предузећа стратешки важна и када се процени да се за та предузећа у неком будућем периоду могу пронаћи квалитетни стратешки партнери, наводи Небојша Ћирић, државни секретар у Министарству економије у писаној изјави за наш лист одговарајући на „прозивке” да је држава, по разним основама, дошла у посед великог броја предузећа – ПКБ, РТБ „Бор”, Азотара , Петрохемија, Српска фабрика стакла – што је супротно од онога шта је прокламовала најавом приватизације почетком ове деценије.
– Држава ни на који начин нема претензије да се укључи у управљање предузећима. Слажем се да држава треба да постави адекватан регулаторни оквир, да омогући одговарајући привредни амбијент за инвестирање и пословање. Сматрам, такође, да је до сада доста на томе и урађено, посебно ако се погледају резултати инвестирања у Србији, колико је инвеститора дошло и колико интересовање и даље постоји. Последњих годину дана све је уочљивије пресељење производних капацитета великих европских компанија у Републику Србију. Поменуо бих само неке од њих који су дошли након „Фијата”, а то су „Леони”, „Фалке”, „Грах Аутомотиве” и остали... – наводи Ћирић.
Подржављења се, оцењује државни секретар, дешавају само у одређеном броју случајева где су неопходна улагања државе у спашавање предузећа, јер се кроз њихово спашавање доста добија. С једне стране, новац који је држава дала је релативно мали, док је с друге стране новац који инвестирају стратешки партнери у нове капацитете далеко већи. Они доносе и нову технологију, запошљавају људе, предузећа настављају да раде и постају извозно оријентисана. Приватизација је, каже, скоро завршена и до сада је продато више од 2.500 предузећа.
– ПКБ је био друштвено предузеће које је подржављено на иницијативу Града Београда који је уједно прихватио да то предузеће буде у надлежности града и да се практично бави тим предузећем. Процењено је да је ПКБ стратешки важан за Град Београд, али и за Републику Србију због великих површина земљишта које предузеће поседује, те да би било контрапродуктивно приватизовати га. Код ПИК-а „Земун”, такође, није дошло до процеса приватизације. Ради се о великом пољопривредном потенцијалу не само за Београд, већ и за целу Србију који, због добро познатих догађања, није дуго радио. Ово предузеће више нема потребе за субвенцијама државе и сада може да послује на тржишним основама, а радници сами зарађују своје плате – наводи Ћирић.
Што се тиче панчевачке „Азотаре” уговор о продаји је раскинут, па су акције које су некада биле у власништву купца прешле назад у државно власништво. У складу са Законом о приватизацији, „Србијагас” је постао власник „Азотаре” на основу тога што је велики дуг који је „Азотара” имала према „Србијагасу”, у висини од око 30 милиона евра конвертован у капитал. И у овом случају, процењено је да држава треба да има бар на неко време једну фабрику која производи вештачко ђубриво и која је од значаја за пољопривреду, док се не изврши реструктурирање ове фабрике.
РТБ „Бор” и није приватизован. То је покушано у три наврата и донета је одлука да тренутно није могуће пронаћи адекватног стратешког партнера. На предлог Министарства економије, влада је прихватила да спроведе велики инвестициони циклус у РТБ „Бор”. Држава је одлучила да инвестира у нову Топионицу и Фабрику сумпорне киселине по најсавременијим стандардима, као и да инвестира у куповину рударске опреме. РТБ „Бор” је један од већих српских извозника, стратешки је важна фирма за привреду Србије и запошљава велики број људи, тако да ће РТБ „Бор” бити потпуно консолидован и реструктуисан, а о приватизацији, односно о проналажењу адекватног стратешког партнера се може говорити тек у неком наредном периоду од пет година. Овде је заправо реч томе да је влада заузела став да, када не постоји адекватан стратешки партнер или је због светске економске кризе приватизација онемогућена, онда треба ићи у реструктурирање предузећа кроз повећавање постојећих капацитета и улагањем у нове капацитете.
– Када је реч о „Застави електро” из Раче и ШИК „Копаоник” из Куршумлије, бивши власници, који су их приватизовали, показали су се као неадекватни менаџери ових предузећа. Влада је привремено подржавила „Заставу електро” из Раче и то до момента проналажења стратешког партнера. У томе смо успели. Прва јужнокорејска компанија, „Јура”, овог пролећа дошла је у Рачу, купила имовину овог предузећа и до сада је тамо запослено већ 900 људи. Испоставило се да је било добро што смо на кратко подржавили ово предузеће, јер смо на рачун тога и успели да продамо ту фабрику „Јури”, која ће целокупну производњу извозити. Додатно, успели смо и да их убедимо да треба даље да шире своју производњу у Србији и управо ових дана је започета градња потпуно нове „Јурине” фабрике у Нишу која ће запошљавати 1.500 људи.
ШИК „Копаоник” је носећи привредни субјект у Куршумлији у коме смо уз помоћ „Симпа” успели да покренемо производњу. У одређеним деловима ове фирме сада је покренут инвестициони циклус, купује се нова опрема и од октобра ћемо имати фабрику која ће радити пуним капацитетом и која ће велики део своје производње извозити (шпер-плоча, лесонит и слично). Ми смо и у случају ШИК „Копаоник” успели, не само да запослимо раднике, него и добављаче и оперативу и на добром смо путу да од једног потпуно пропалог предузећа направимо извозника који ће у наредном периоду својим производима успешно супституисати увоз.
Ј. Рабреновић