Женски род за жене

Питање употребе титула и занимања жена није питање суфикса, него поделе моћи у друштву преко суфикса. Када говоримо о том сегменту феминистичке лингвистике онда не говоримо о начину на који се "на именицу мушког рода накалеми неки женски агентивни суфикс (-ка, -ица, -киња)" (мој воћару!). Говоримо о моћи коју патријархални лингвисти у Србији желе да задрже у науци афирмисањем сопственог, иначе преживелог уверења, тачније сада већ незнања о ономе што је знање других. Наравно да боркиња из феминистичке лингвистике њима не одговара, и треба је прогласити некомпетентном, што је само један од многих начина дисквалификације женe у струци, науци посебно. Критичко промишљање моћи лингвиста у језику предмет је истраживања феминистичке лингвистике подједнако колико и структуре самог језика.

А кад смо већ код структуре српског језика, онда је правило за употребу титула и занимања жена да се користи форма женског рода увек када се односи на жене. Ово правило се темељи на правилу о формирању реченице српског језика према којем се субјекат и предикат морају слагати у роду и броју. Сви знају да је неправилан облик реченице: Он је рекла, као што је и Председник је рекла. Употребом форми мушког рода за занимања и титуле жена у српском језику разара се реченична структура.

Друго, српски језик, као и неки други словенски језици, има доследно уткану родну перспективу, тј. свака именица има род (мада постоје и двородне именице типа судија и сл.). Управо дато правило употребе женског рода за занимања жене је у духу српског језика. И ту нема проблема док је занимање на нижим нивоима друштвене лествице (нико се не буни против употребе речи спремачица, куварица). Лингвисти праве проблеме за титуле и занимања која су високо на лествици моћи у друштву где жене не смеју бити видљиве у језичкој форми! Залажем се за то да се у језику види женска особа која већ обавља политичку, научну и другу функцију и има статус у друштву. Њихов број није занемарљив. Много је филозофкиња, психолошкиња, боркиња за разна права, а пре свега људска – па и за право на другачије мишљење.

О овој теми није ни доста ни добро писано, како нетачно у "Политици" (4. септембра) тврди Богдан Терзић. "Речник титула и занимања жена у српском језику" (који је у штампи) показује богатство форми, већ употребљаваних у медијима, спонтаном разговору или у научним радовима. То је материјал на основу којег можемо водити научне расправе у правцу кодификације. Јер, данас се и у науци о језику морамо навићи на то да није само једна језичка теорија исправна. То је као кад би фудбалери подучавали балерине игри, јер, ето, сједињује их игра!

Постоји много полуистина о језику данас којих се и представници структуралне лингвистике код нас данас држе у расправама о језику. На пример, инсистирање на томе да је језик конзервативан, да се промена прво догађа у друштву, а онда у језику (прво треба да буде много ректорки универзитета да би се употребљавао овај термин...). Занимљиво је да то важи само за титуле и занимања жена, а не за гомилу речи и израза који су већ у употреби (лингвисти не коментаришу појаву занимања мењач у банкама, иако је иста реч резервисана за део аутомобила). Дакле, језик може брзо да се мења кад моћницима над језиком то одговара.

Структурални лингвисти инсистирају на томе да се језик сам од себе мења и да има своја правила, па проглашавају за насиље над језиком свако предлагање промене које је у духу родне равноправности и језика самог. А коришћење форми мушког рода за занимања жене сматрају природом српског језика! А то је у ствари насиље!

Шта значи родно осетљив језик? То је онај домен у српском језику у којем се афирмишу људска права, пре свега женска људска права. Сексизам у језику је термин за неспровођење ових начела. Сексизам је кад новинар угледног дневног листа описује чланице женске владе као лепе, дотеране и намирисане. Да ли је ико у новинама коментарисао ову нашу мушку владу као намирисане лепотане? Новинари су такође један од стубова одржавања патријархата и мачо језичке културе у српском језику данас.

Шта нам је чинити у овом тренутку? Подучавати – и новинаре, и политичаре, и просветне раднике и лингвисте да је феминистички приступ легитиман у истраживању употребе језика. Зато бисмо могли кроз дуге и добронамерне расправе доћи до кодекса употребе несексистичког језика и говора, пре свега у јавној сфери, а престати с постојећом праксом искључивања другог мишљења као неисправног (на пример, настојања неких појединки, боркиња за женска права).

Укратко, на примеру афирмације титула и занимања жена у женском роду ми заправо водимо расправу о томе ко проглашава да је нешто добро или лоше, односно да јесте или није природа језика. Оспорава се то право боркињама за женска права, и поред свих титула које су кроз науку стекле и у свету потврдиле. Али, боркиње за људска и женска права хоће да афирмишу други начин размишљања, из уверења да језичком употребом у српском језику обликујемо свест хуманију него што је ова данас. Наравно да нам то право неће нико дати, али ће га боркиње стећи, за себе и за друге.

Редовна професорка психолингвистике на Филозофском факултету у Новом Саду