Под сенком насиља

Свакодневно нас извештавају о насиљу. Марљивост медија је немилосрдна, као да се плаше да ћемо нешто врло важно пропустити и тако себи силно нашкодити. На првом месту су ратови, који никад неће престати. Тиме што се глорификују особине неопходне у рату, попут храбрости, срчаности, издржљивости, жртвовања за свету идеју, тиме се на један подмукао и мрачан начин и рат прихвата као добра ствар. Нарочито се у нашој култури, у којој се до скора испраћај у војску славио уз баханалије и неумерено трошење новца, смисао погибије у рату уздигао до „царства небеског”. Добро смо научили како се часно (и сулудо) гине, време је да научимо како да часно живимо.
Затим долази насиље над слабијима (женама и децом), које је утолико страшније што се дешава у заштићеном топлом дому, кад вук облачи бакину спаваћицу, ставља капицу уз умилно режање шта ће све да уради Црвенкапи. Како да се заштитимо од насиља оних за које мислимо да нас воле и који кажу да нас воле?
Вести су узнемирујуће. Преписујем неке да ми се придружите у несаници.
Полиција у Сремској Митровици ухапсила је четири особе због сумње обљубе над дететом од седам година. У Гучи је ухапшена мајка која је злоупотребила шестогодишње дете да проси и игра по столовима. У Крушевцу, мушкарац је убио ташту а тешко повредио супругу и таста. Саша Мега је признао три силовања.
Новосадска полиција ухапсила је Н. С. (41) због сумње да је обљубио ћерку. Зоран Стојковић из Деспотовца је дрвеном летвом тукао супругу, а сина напао шипком и ножем. Лесковац – недозвољене полне радње над седмогодишњим дететом.
Горан Б. из Мачванске Митровице тукао супругу и капијом гађао полицајца.
Насиље над женама узело је маха, удвостручава се из године у годину. У 2008. години забележено је 7.000 злостављања, а у 2009. у првих осам месеци убијено је 26 жена. У Србији је сваких десет дана убијена једна жена, а свака трећа је злостављана. Жртва је обично тридесетогодишња жена, средњег образовања, мајка двоје деце. Најчешћи облици насиља су морбидно маштовити и као позајмљени из филма страве и ужаса: ломљење вилице, бесомучно ударање неком алатком (најчешће француским кључем) по глави и цеваници, гађање шерпом вреле супе, психичко понижавање да пред гостима завуче главу у машину за веш и да лаје.
Да би се жртва заштитила, направљене су сигурне куће, које су нужно зло, нека врста резервата и кућног притвора за жену и дете док муж насилник неометано шета на слободи. Наш закон насиље над женом још увек тумачи као приватну ствар, јер, на пример, не дозвољава жени да у одбрани употреби сузавац или спреј из ташне. Спреј се сматра „гасним оружјем које може да нанесе физичке повреде” (ваљда је за ношење дезодоранса у ташни потребна дозвола МУП-а) па за његову употребу у циљу заштите следи казна од 10.000 динара или 60 дана затвора.
Неко ће рећи: Чекајте, нисмо једини, па то све постоји и код других. Погледајте Америку и друге европске земље! Идеја да докажемо сопствену невиност или да умањимо кривицу тако што ћемо наћи друге преступнике не чини ми се довољно убедљивом. То што други имају гангрену не умањује бол и труљење сопствене ноге, то што стално прстом упиремо на зло код других и тешимо се како у томе нисмо усамљени спречава нас да сагледамо сопствено и да се с њим ухватимо у коштац.
Агресија и фрустрација се јављају као последица понижења које се мора превазићи, не нападом на слабије већ освајањем мира и прихватањем губитака кроз туговање као катарзичну припрему за поновно прихватање живота. Али свакодневно смо суочени и са болесним продубљивањем понижења као добровољног насиља, када се људи пред камерама срамно огољују или пристају да жртвују здравље у суровом опстанку на неком дивљем острву. Зашто, побогу? Да помогнем својој деци, да завршим кућу, да променим живот... Разлози „жртвовања” треба да гану али све то звучи крајње лицемерно са дебелим порнографским покрићем да је све дозвољено. Не би ме изненадило да неко, зарад новца који би му омогућио да озида шупу или ископа базен у дворишту, ускоро пристане да га пред ТВ камерама обљуби тапир или носорог.
Сувише смо дуго стајали на подневном сунцу и гледали у њега отворених очију, зато је суочавање са мрачном сенком тако онеспокојавајуће и болно.