Југосфера

У ,,Политици” од 29. августа у прилозима А. Апостоловског и Ј. Чалије презентира се и коментарише израз ,,југосфера”, као реч на коју се све чешће наилази у страним медијима који се осврћу на актуелне друштвене и политичке прилике и неприлике на ексјугословенском простору. Као творац тог израза помиње се британски новинар Тим Џуда, експерт за питања која се тичу данашње ситуације на ,,западном Балкану”. Тако од њега дознајемо (код нас нема ко да нам о томе каже?) да у том новокрштеном простору тешко оптерећеном нерешеним проблемима, ,,мит о бившој држави лебди као далеко али могуће решење”. Да такав ,,мит” ту заиста ,,лебди”, каже Џуда, показују не само упадљиве интегралистичке тенденције у доменима политике, економије и културе, већ и све јаче изражени људски, животни афинитети, приметни и у понашању личности из највиших инстанци власти.
На то ипак не треба гледати превише оптимистички. Сам звук речи ,,југосфера” у амбијенту на који се она односи изазива различите реакције. Са једне стране се, како је речено, ослушкује са радозналошћу, чак и са надом. Са друге стране се презриво одбија као мрски ехо југоносталгичних уздаха којима се призива ,,рђава прошлост”. Да ли тај презир крије у себи потиснути страх од наводно немогуће рестаурације интегрисане државне заједнице јужнословенског народа? Поготово ако се данас све јасније опажају реални животни интереси тог народа, чија остваривост је зависна од основе створене аналогним интегралистичким процесима.
Али свест о томе не може превагнути док је у том народу толико оних за које је та држава дефинитивно ,,мртва”. И чему онда призивати њену утвару неком причом о ,,југосфери”?
А шта ако прича о ,,лебдењу” духа ,,југосфере” над нашим главама није прилог за антологију политичке фантастике већ рефлексија реалне кохезивне силе која стимулише интеграцију простора ,,западног Балкана”? Шта ако та сила избија из врела надмоћне историјске тензије која, непредвидљива као и увек, одређује судбину тог простора за ближу или даљу будућност? Ако је тај простор дезинтегрисан ,,из страсти”, као што нам је све више јасно, онда је та ,,страсност” слаба препрека пред поменутом тензијом. Шта ако је ,,југосфера” више него реч која топографски лоцира један простор ,,догађања стварности”? Шта ако у тој речи клија семе за могући политички, привредни и културни консензус који би људе што живе на јужнословенском простору привео решавању многих животних проблема краћим путем од маратонске стазе извиканих евроатлантских интеграција? Тим пре ако тај консензус не би захтевао ,,смрт” испродукованих националних држа(виц)а, већ преферирао еманципаторски концепт заједништва заснован на принципима демократски устројеног цивилног друштва?
У једном од поменутих ,,Политикиних” прилога читамо и мишљење уваженог књижевника Миљенка Јерговића који нас подсећа да ,,у људској историји две ствари нису забележене: мртваци никад нису оживљавали, нити је и једна нестала држава васкрснула”. Поштовани писац могао би да се сети да је Србија, у којој је он више него драг гост, држава која је васкрснула пет стотина година након свог ,,погреба”. Његова Хрватска била је ,,мртва” готово дупло дуже, па је ,,оживела”… Шта ако је ,,југосфера”, коју свет опажа боље од нас што у њој битишемо, наговештај још једног могућег ,,васкрснућа”? Реч о томе звучи бајковито, зар не? Трезвени скептик ће рећи да није умесно нечије снове претпостављати стварности. Њему се може узвратити подсећањем да је то што данас зовемо стварношћу до скора и само било нечији сан.