Редови у Бечу за Фриду Кало

Од нашег специјалног извештача
Беч – Испред галерије Кунстфорум већ неколико дана се формирају дуги редови људи који стрпљиво чекају да погледају ретроспективу мексичке сликарке Фриде Кало (1907-1954). Изложба „краљице бола” која је претходно, у нешто скраћеном издању, гостовала у Берлину, интересантно је конципиран омаж уметници која је своје личне трагедије, страхове, наде и интимне тренутке претварала у снажне ликовне композиције.

Изложено је 140 радова од којих 50 уља на платну, а међу осталим експонатима налази се гипсани корсет са српом и чекићем из 1950. насликан на болничкој постељи, њена одећа, накит и богата фотодокументација. Овај део изложбе делимично се ослања на ретроспективу Тине Модети („фотографа револуције”) која се може видети у бечком Кунстхаусу. Фотографски део је занимљив из историјске перспективе моделирања имиџа Фриде Кало, која је од најранијег детињства била окружена фотографима.

Захваљујући открићу архива у „Плавој кући” (дом Фриде Кало у Кохоакану, Мексико), тог мистичног места упознавања Лава Троцког и Андреа Бретона, исправљене су многобројне погрешке понављане у њеној биографији, која је сада и попуњена многим непознатим детаљима.

Истраживачи се још увек баве проучавањем читаве њене кореспонденције са лекаром специјалистом и приватних фото-албума. Потреба за реконструкцијом њене животне приче је неопходна – Фрида Кало је донекле и сама учествовала у стварању погрешних митова о себи.

Данас је позната чињеница да је неретко искривљавала истину о своме пореклу (у себи нема јеврејске крви), о наводном боловању од полиомијелитиса у младости, или, на крају крајева, о години рођења. Остале приче које су се полако ткале око њене личности увек малчице прекривене велом мистерије, ишле су у правцу теорија о „великој патњи због мужевљевих прељуба” и душевној растројености. Фрида, која се полако разоткрива теоретичарима, а са њима и јавности, била је, изгледа, много јачег психичког склопа. Испоставља се да нимало није патила од комплекса мање вредности у односу на свог проблематичног животног сапутника који је за живота имао култни статус у Мексику. У погрешне референце се у међувремену убрајају и Пикасови цитати базирани, како се испоставља, управо на измишљотинама Дијега Ривере.

Бол је стални животни пратилац Фриде Кало којој се, у осамнаестој години, током тешке саобраћајне несреће (1925) у кичму забија метална шипка. Једно време ће бити везана за кревет, затим за инвалидска колица, а у неколико наврата биће приморана да носи челичне или гипсане корсете. Током првих месеци након несреће које проводи у болници, Фрида Кало заправо открива свој сликарски таленат. Сместа заборавља на своју пређашњу жељу да се преда позиву болничарке, чиме почиње прича о једној од најаутентичнијих сликарских икона 20. века.

За Фриду Кало многи ће данас банално рећи: „Ма, то је она „спојене обрве и бркови”, а други ће препознати духовну лепоту жене која, прихватајући себе онакву каква је, не мари да улепша своје недостатке. Њена природност, јаки политички ставови и самосвесност, која се тумачи као потпора феминистичком покрету, саставни су део уметности која, иако је пригрлила извесне елементе модерне, комбинује архаично са новим и фантастично са реалним.

Брза на језику, Фрида Кало током читавог свог живота од пријатеља ствара непријатеље – њена критика надреалиста са којима 1939. проводи време у Паризу, горка пилула за Андреа Бретона који ју је „открио” и који је њен рад промовисао, довела је до тога да јој врата за самосталну изложбу у француској престоници преко ноћи затворе.

Кало довршава свој први аутопортрет, уље на платну „У сомотској хаљини” (1926), као поклон своме љубавнику Алехандру који је пореди са Ботичелијевом Венером. Сликарка, и поред несношљивих болова које је непрекидно муче, себе у портрету представља као тек заљубљену, насмејану жену. Касније ће Алехандру написати у писму: „Твој Ботичели се осећа добро, али дубоко у души је тужан ...”

(/slika)

У многобројним портретима, а они чине 80 одсто свих њених уметничких радова, у којима са шокантном директношћу обрађује разна душевна стања и фазе свог живота, Фрида Кало не познаје табуе. На платну „Моје рођење” (1932) приказује сопствени долазак на свет: глава новорођенчета се појављује из утробе мајке којој је, с обзиром на то да је већ мртва, преко торза пребачен бели чаршав. „Иако се Фрида Кало у сваком од својих дела бави собом, то чини сваки пут у другачијем контексту, са другачијом позадином и у другачијој улози.

Ниједан детаљ се не понавља и ниједан потез кичицом није безначајан”, пише у своме есеју Хелга Пригниц-Пода. На изложби у Кунстфоруму, посетилац може да се директно увери у истинитост ових речи. Свака композиција има своју шифровану поруку – потребно је познавање историјата сваке од њих. Срећом, ту се налазе детаљна пропратна објашњења, што у виду текстова, што на аудио водичима.

У многим радовима израђеним по наруџби познатих личности налазе се скривене поруке, многе нимало ласкаве. Кало, која се интересује за стране језике и тумачење симбола, служи се својим сопственим ликовним језиком којим није претерано благонаклона према људима које не цени.

Познат је случај платна за трпезарију председника државе на коме је Кало насликала шупљу тикву. То дело је враћено са образложењем да носи увредљиву поруку.

Изложба траје до 5. децембра

Марина Бауер