Сакупљање расутих мозгова

Мозгови српскога народа најлакше се налазе по међународним аеродромима, а чини се да су расути свуда. Али када се нешто распе, није га баш лако сакупити. То вам је као прича о Пепељуги. Зла маћеха, коју у нашем случају зову „санкцијама”, сиротој Пепељуги је просула зделу пасуља у пепео и рекла јој да неће ићи на бал уколико не покупи сав пасуљ. Сирота Пепељуга силно се потрудила, али једно зрно пасуља је остало у пепелу и нада да ће отићи на бал заувек је нестала.
Док сам у тоалету минхенског аеродрома прао руке, један од водоинсталатера који су лежали на поду, испод лавабоа, вероватно поправљајући га, повикао је свом колеги: „Додајдер ми тај шрафцигер!”
Посумњао сам да причају на српском јер „шрафцигер” звучи као немачка реч, а неколико речи пре тога сам можда погрешно чуо. Истиснуо сам још мало сапуна у длан како бих утврдио да ли сам се преварио.
Бааам! Нешто је прилично одјекнуло. Погледао сам испод лавабоа одакле је звук и дошао.
„Пу! Мајку ти твоју!”, повикао је водоинсталатер.
„Шта би?”
,,Ма рокнух главуџом у ову цевчину!”
Само да се не распе још који српски мозак, помислио сам након што сам утврдио да је цитирани дијалог у целости изговорен на чистом српском језику и са београдским акцентом. Пошто сам обрисао руке о пешкир који на сензор излази из ролне, упутио сам се ка излазу 33 где чекам лет за Лондон.
Када имате лет са преседањем, још је лакше приметити расејане, још је лакше приметити разлике између људи и држава. Ако летите из Србије у неку западну земљу, тешко да ћете из авиона изаћи на онај лагодан излаз који вас директно уведе на аеродром. Пре ће вас искрцати насред некаквог пространства одакле се аеродром и не види, па ће вас укрцати на некакав аутобус и онда вас клацкати 20 минута до аеродрома. Ако летите из неке западне државе у Србију, тешко да ћете као човек ући у авион, већ ће вас, по старом добром обичају клацкати 20 минута у аутобусу, па ћете када стигнете до свог авиона, који најчешће стоји у реду са авионима афричких авио-превозника, истрчати из аутобуса, као некакав криминалац, и уз труцкаве степенице утрчати у авион.
Али не треба бити деморалисан тужном реалношћу – ваша држава ће вас увек испратити и дочекати како доликује, чак и оне који своје мозгове распу испод лавабоа у Европској унији, или своје мозгове на тањиру сервирају хорди Ханибала из НАСА, Нокије, Шевролета и осталим дивовима светске науке – сви сте ви добродошли натраг у домовину.
Међу гомилом света који је на београдском аеродрому чекао „бординг” за свој лет за Минхен издвојиле су се три групе путника. Прву су чинили брачни парови у просеку средњих година, од главе до пете обучени у „мис сиксти” са „гучи” и „луј витон” детаљима, који су дискутовали о томе како је све под контролом, јер у ручном пртљагу носе само парфеме које су накуповали у фри-шопу, док су ајвар, сир и пршута на сигурном, у пртљагу који се предаје пре укрцавања у авион. Други тип су индивидуалци, у оделима са краватама и са пословним ташнама – сви седе одвојено, међусобно се одмеравају пре укрцавања, јер када се укрцају у своју бизнис класу, биће превише близу једни другима. Трећи тип путника су они на које се језичка формулација „одливени мозгови” у свом оригиналном значењу и односи – то су млади људи, којима у Србији очигледно нешто није пасовало, па тако озарени, са осмехом и мрвицом стрепње, чекају лет за оно што ће већина називати лепшим и квалитетнијим животом.
У ишчекивању свог лета за Лондон примећујем жену која чучи испред свог детета. „Ти си крмача”, дете виче на своју мајку, док она виче на њега. „Ја крмача! Сада ћеш ти да видиш!”, хвата га за косу и чупа.
Расућете му мозак, помислио сам, па му мере државе неће помоћи да га сакупи.
Лет до Лондона брзо је прошао. У Оксфорд сам стигао два сата касније. Са колегама са факултета ове године ћу живети у кући, а не у студентском дому. Моја соба је у поткровљу, са погледом у небо, а плафон ми је под косином крова. Док сам се распакивао три пута сам ударио главом у плафон и сваки пут сам се понадао да се неће разлити још један српски мозак.