Продати плаве слонове Нобелу

Ако не знате како некоме да утрапите плаве слонове, позовите врсног зналца психозифике. Мислите да се шалимо? Не, то је огранак експерименталне психологије који изучава везу између физичког подстицаја и чулног одзива. Доживљавање укуса, на пример.

А како се у то уклапа геномика ума?

Много запиткујете. Зато ћемо вас препустити несвакидашњем научнику и мудрацу, Хауарду Московицу, који је из менталне психофизике створио нову научну дисциплину – геномику ума. Подједнако је уважен и у експерименталној психологији и у психофизици и у осмишљавању врхунских светских поступака изучавања тржишта. Написао је (и уредио) 20 књига и објавио више од 400 научних чланака и поглавља у стручним књигама, а веома тражену „Продати плаве слонове” потписао је заједно с Алексом Гофманом.

Докторирао је експерименталну психологију на Харварду, а од бројних признања највише се поноси најновијим – наградом „Сигма” за 2010 – чији су добитници, с великом вероватноћом, будући нобеловци. Више од 200 чланова по позиву из истоименог удружења научника и инжењера, основаног још 1886. године, окитило се нобеловским одличјем.

Хауард Московиц, иначе, први пут говори за ма које јавно гласило у Србији, а готово три деценије је близак пријатељ с проф. др Вељком Милутиновићем, који повремено предавао на Њујоршком универзитету.

Скоро сте добили веома угледну и пожељну награду „Сигма” за утемељење нове научне дисциплине – геномика ума. Хоћете ли нам објаснити шта та област проучава?

Геномика ума проучава доживљавање свакодневног живота, природу појединачних разлика у том опажању. Корене вуче из геномике коју користи као метафору водиљу. Геномика тврди да је наше понашање у служби појединачних јединица званих гени, од којих се сваки јавља у ограниченом броју одступања (алели). Поимајући то као метафору, геномика ума учи да се наше опажање свакодневице може, на исти начин, посматрати као скуп основних образаца одзива (реаговање) на уобичајене догађаје (на пример, куповина), с променама (варијације) у којим видовима тих збивања су важни (такозвано лично процењивање).

И тако смо осмислили поступак пописивања и оцењивања најмањих одступања у свакодневном животу, малених зрнаца у понашању, показујући како су различити делови властитог процењивања (разумска одступања) на исте елементе. Добар пример је куповање аутомобила: једни се занимају за техничке одлике, други за цену, а трећи за изглед. Геномика ума разоткрива темељне одсечке устаљеног процењивања и показује који су то посебни, танани видови искуства – рецимо при куповини возила – важни за сваки понаособ. То је нова стаза у разумевању нашег промишљања свакодневног искуства – шта нам је битно, а шта није – и како се испољава у већим и значајнијим областима, као што су морал, уметност, чак и економија.

Познато је да је о Вашем раду на умаку за шпагете много писао амерички писац и бивши новинар Малколм Гледвел. Има ли то везе с геномиком ума?

Да. У току рада на умаку за шпагете установили смо да не постоји ниједан који је савршен, већ да постоје три начина личног разврставања или три групе чулних наклоности (за благо, за љуто и за врхунски састав). Те правилности смо уочили у давању првенства, и у чулном доживљавању самих тестенина и у размишљању људи у вези с храном, и тако смо открили три обрасца у процењивању:

– Детаљисти – склони су да распредају о свим разликама у храни, умацима и тако даље;

– Традиционалисти или класичари – воле да сазнају да је храна зготовљена на старински начин и да уживају у кушању;

– Занесењаци – више се занимају да чују каква су искуства имали други, како је припремљено, који су људи то јели и у каквим околностима.

Како сте смислили ову нову научну дисциплину?

После завршених студија на Харварду, у Лабораторији за психофизику спремао сам докторат посвећен чулу укуса. Предавао ми је чувени Стенли Смит Стивенс, оснивач савремене психофизике, који је веровао у законитости опажања, у правилности испољавања. Мене је привлачило то како доживљавамо укус, и тако сам наишао на истраживања Енгела и Саидулаха у немачким књигама о психологији чула из двадесетих година прошлог века, у којима су претресали појединачне разлике. Било ми је јасно да се људи разликују по томе у чему уживају; гледајте их само када стављају мед у чај или заслађивач и млеко у кафу.

Али код Стивенса је такво размишљање било забрањено, били смо опредељени да проналазимо опште законе. Можете, дакле, појмити: тек што сам дипломирао, почео сам да трагам за правилима која усмеравају одступања у томе шта се више воли. И ја сам открио те законитости – разноврсне обрасце допадања наспрам јачине чулних надражаја. Одатле је уследило протезање на разлике у идејама – шта нам се, рецимо, допада када купујемо. Све то проистиче из психофизичког доживљаја, из различитих испољавања чулног уживања у заслађивачима, кафи, идејама. Уместо насумичне, неприлагодљиве и збуњујуће промене, помислио сам на Грегора Мендела. Можда се у томе крију гени склоности у свакодневном доживљавању.

У кратком биографском опису, а и у разговору, помињете да сте психофизичар. Шта се под тим подразумева?

Психофизика је огранак експерименталне психологије заинтересована за везу између физичког подстицаја (на пример, састојака хране) и чулног одзива (рецимо, доживљавање укуса, уочавање састава и тако даље). То је најстарија грана, постоји 150 година, и трага за количинским односима. Истражујући у тој области, трагао сам за законитостима мешања укуса; како се доживљава помешано слатко и слано, колико је јако и у којој мери то људи воле?

Затим сам иста сазнања, али не и подражаје, применио на мешавину идеја. Осмислио сам психофизику идеја, унутарњу душевну психофизику. У тим правилима сам видео обрасце, различите врсте одзива (реакција), групе појединаца које су изнова израњале (на пример, заинтересоване за животна искуства наспрам заинтересованих за материјално благостање). Из те менталне психофизике створио сам науку – геномику ума.

Почели сте у „свету укуса”, као што сте казали, а сада те налазе примењујете на владе и на социјално старање. Како се то догодило? Зар то није неуобичајен пут?

Веома добро питање. Као што знате, почео сам с физичким подстрекавањем и открио неке закономерности. Истовремено сам зашао у свет „свиђа ми се, не свиђа” са истим подстицајима, као што су раствори шећера или јаких заслађивача (колико вам се допада дотична мешавина аспартама или шећера?). Бавећи се мешавинама, синуло ми је да ову замисао проширим на то доживљавање, те производе, а не појединачне састојке. И то је водило разумевању како објединити идеје изгледа, укуса, састава, чак и хранљивости, у замисли о прехрамбеним производима. После тога ишло је лако.

Ако се може осмислити ментална алгебра потрошачевог ума, с обзиром на мешавину идеја о храни (тзв. концепти о храни), шта се тек може урадити с мешавином идеја које се тичу владе, закона, чак медицинских изазова? Сада пишем 24 књиге, сваку за по једно тематско подручје, и то ће бити темељна збирка дела науке назване геномика ума.

Управо сте објавили књигу под насловом „ВИ: шта МОРАТЕ знати да бисте постали професионалац”. Чему је посвећена и зашто сте је написали?

Младима је данас потребан саветник у вези с тим шта да ураде. Говорим о битним вредностима, као што је учење и шта да очекују у науци и бизнису. Има много тога што се нигде не изучава, већ се учи на властитом или искуству пријатеља. Бојим се да за то има мало васпитача. Многи читаоци су рекли су да им је књига помогла да разумеју свет у који улазе. Сматрам, напослетку, да је то моје „морално завештање”, мој дар потоњим поколењима.

Годинама сте подучавали високошколце, сада сте пословни човек. Зашто и даље подучавате младе, када већина бизнисмена настоји да што више заради? Шта Вас то вуче ка студентима?

Студенти се разликују и од сарадника и од корисника. С њима имате прилику да водите, да утичете на живот и тако мењате свет. Огромна је одговорност водити студента, ипак тај ме посао највише испуњава. То је давање дела моје душе таквој будућности у чијем обликовању могу помоћи, иако је, највероватније, нећу доживети. То је вечити оптимизам да можемо оставити завештање. Или речима из „Талмуда” – „Од свих сам својих учитеља учио, али сам од својих ученика мудрим постао.” У овој животној доби, могу вам рећи да је речени епиграм тако истинит.

Шта бисте младима препоручили да раде или уче да би се добро спремили за будућност?

Постоје три ствари које препоручујем за читање и учење, којима ће изградити ум и душу:

1.Математика... и не само основна математика, већ вероватноћа, алгебра, чак теорија бројева. Математика оснажује ум.

2.Читање лепе књижевности. Не свега и свачега, већ лепе књижевности која је издржала пробу времена. Читати како писци рашчлањују и описују живот.

3.Читање историје, првенствено дела великих историчара, почев од Херодота и Тацита до Едварда Гибона и његовог „Опадања и пропасти Римског царства”.

Како ће се развијати геномика ума у следећих десет година?

Почели смо геномику ума изучавањем хране и потрошње, производа и услуга. Идемо брзо у сусрет томе да то применимо на социјалну политику, образовање и естетику. Лично финансирам проучавања, сараднике и студенте и, као што сам поменуо, будућу збирку књига, „Нови Novum organon” који се бави овим изазовима. Сваком је посвећена најмање једна, с најмање десет огледа из генетике ума описаних једноставно и зналачки за оне који их читају.

Према томе, геномика ума допринеће својим огледима различитим подручјима свакодневног искуства. И како се свака нова особа заинтересује за њу, цела нова област се отвара: геномика ума искуства из хотела, уређења дома или, чак, природе умова који питају! Не самих питања, већ природе умова. На шта мисле док постављају питања и постоје ли различите врсте умова када је реч о моралу (шта треба да чиним), науци (како свет функционише), бивствовању (ко сам ја).

Сматрате ли да ће геномика ума помоћи светском миру, рецимо да се разумевањем „алгебре ума” народа у различитим земљама изгради подлога за сарадњу?

Када сам почео да се бавим овом науком, други су рекли да би геномика ума могла да помогне светском миру. Нисам видео како, али нисам то ни одбацио. Данас знам да она пружа начин за нарочито разумевање – која су то животна гледишта важна за противнике, а у чему се могу сагласити. Када бисмо сазнали „алгебру ума” супарника заробљених сукобом, могли бисмо да препознамо подручја и једнима и другима прихватљива.