Није лако најмлађим станарима ђачких домова

Шта ћемо јести? Ко ће да нам пере ствари, затегне кревет, поспреми собу? Хоћемо ли се уклопити у домски живот, у новo одељењe нове школе, са непознатим наставницима и вршњацима? Колико је времена потребно да се зближимо са цимерима, да можемо да им се поверимо кад нас нешто тишти, да нас не буде срамота да затражимо раме за плакање? Можда би било боље да смо средњу школу уписали у родном месту. Али, тамо не постоји Математичка, Филолошка гимназија, Фармацеутско-физиотерапеутска школа... – роје се питања и дилеме у главама најмлађих станара ђачких домова у престоници.

Није им лако. Обрели су се у непознатом граду. Дан пре почетка школске године уселили су се у мале, вишекреветне собе и упознали цимере. Сутрадан су сами тражили пут до средње школе, а да пре тога никада нису користили градски превоз. у учионици их нису сачекала знана лица. А када су се вратили са часова прве утиске о разреду, професорима, новим другарима, поделили су са породицом, али разговарајући телефоном. Тужни, помало уплашени, збуњени нису могли да сакрију сузе – ни најмлађи „домци” у ћошку собе, а посебно не мајке с оне стране „жице”.

(/slika2)– Први дан ван породице био је најтужнији. Цимерке су ме испратиле до Прве београдске гимназије, чији сам ђак првак. Показале су ми где се налази најближа продавница, парк, пошта... – кажеАдриана Вемић родом из околине Панчева, сада живи у Дому ученика средњих школа „Јелица Миловановић”.

Њени мама и тата нису „паничари”, казала је, распитују се о условима у дому, васпитачима, цимеркама и непрекидно је бодре.

– Моје одвајање од породице им пада тешко, али ме охрабрују, знају да је то за моје добро – додаје Адриана.

Трокреветну собу дели са Јелисаветом Јовановић из Беле Цркве и Радицом Ђорђевић из Аранђеловца. Оне су трећи разред, а ово им је друга година живота у дому. Јелисавета похађа Филолошку гимназију, а Радица Фармацеутско-физиотерапеутску школу.

– И мени је првих дана у дому било тешко. Старије цимерке су ми помогле да пребродим кризу. Сад је на мене ред да пружим разумевање. Некако је нормално да ми, старији и искуснији, будемо благонаклони и пуни разумевања, да се млађима нађемо при руци. За сада се одлично слажемо, мада нисмо ни имале времена да се споречкамо – добацила је Радица.

Нешто мање ведра лица екипа „Политике” затекла је суседној четворокреветној соби.

Милица Жежељ (15) из Панчева заузела је горњи лежај кревета на спрат. На кревету до њеног шћућурила се вршњакиња Оливера Симоновић, из Владичиног Хана. Кренуле су у први разред Математичке гимназије.

(/slika3)– Мало ми је лакше него Ољи. Имам брата близанца у згради поред и заједно идемо у одељење. Уз то Панчево није далеко и прошлог викенда смо ишли кући, а школом смо одушевљени. Чека нас много учења, али ту нема ништа лоше – прича Милица, а сузе навиру Оливери. Девојчицу на рубу плача грли васпитачица Сузана Вукоје. Није јој први пут да теши одважне и храбре клинце који су уместо дужег пута одрастања и осамостаљивања одабрали пречицу.

– Нека деца лакше нека теже подносе одвајање из породичног гнезда. Муку им донекле олакшава то што имају фиксни телефон у соби па су са родитељима нон-стоп на вези. Најтеже је првих месец дана. Сваког викенда одлазе кући. И то је нормално. Како време одмиче, ређе посећују родитеље и све више се осећају Београђанима. Кад дође крај школске године плачу што се враћају кући, у редовима стоје пред канцеларијом директора молећи да и у току летњег одмора остану у собама јер имају „неодложна посла у центру града” – из искуства наводи васпитачица.

Последњих година установе за смештај и боравак ђака отварају врата и за основце који седми и осми разред завршавају у Математичкој гимназији.

– Њима је још теже да се навикну на кућни ред и становање у дому. Нису припремљени. Мали су, а храбри. Први пут се на дуже време одвајају од родитеља са 13 година, па је мало већа адаптивна криза природна и она се превазилази. Друштво вршњака ту има важну педагошку улогу. Брже или спорије се прилагођавају, али је углавном деци потребно најмање два месеца. Многа првих дана остављају утисак да су се без проблема прилагодила. Али када стигну оцене и приближи се полугодиште онда их у таласима преплави „одложено привикавање”. Схвате да се нису снашли из прве. Посебно им тешко падају двојке и јединице, јер то су махом одлични ђаци. На слабији успех првенствено реагују коментарима „хоћу да мењам школу, идем кући, нисам спреман за живот у дому, немам где да учим”. Касније прихвате да су те тешке речи биле претеране и да су успони и падови део образовног и животног пута – појашњава Светлана Свешко, психолог дома „Јелица Миловановић”.

Незнатан број ученика одустане од становања у дому. Од стотинак станара исели се двоје до троје, најчешће зато што схвате да нису одабрали праву школу, а готово ниједном друштво у дому није било разлог исељења.

– Прошле године морали смо да испишемо једног ђака из установе. Дете је, вероватно у вези са неким здравственим поремећајем, имало потребу да докаже да је другачије. Бавило се наводно магијом, призивањем духова и ђавола, што другим станарима није пријало. Неки су се и уплашили. Па смо морали да се растанемо – испричао је Милован Павловић, директор дома „Јелица Миловановић”.

М. Симић-Миладиновић

-----------------------------------------------------------

Картице уместо бонова и жетона

Станари ђачког дома „Јелица Миловановић” од јуче користе чип картице у ресторану. Нема више бонова у замену за оброк, нити жетона за позајмљивање есцајга.

– Картица је првенствено лични документ и доказ о пријави боравка у престоници. Замењује и бонове у кухињи. Уместо жетонима њом ђаци раздужују прибор за ручавање. Када се стави у читач, на екрану рачунара види се фотографија ђака. Нема могућности злоупотребе. Звучни сигнал који се чује означава да је ђак преузео оброк. На крају дана, или месеца може се извући листинг са подацима о томе колико је пута који ученик обедовао и шта је било на менију – објаснио је Милован Павловић.

Планирано је да се употреба картице прошири, да постане платна, а и да њом станари откључавају собе.