Срце на плочнику

Пит Молинари је у свет рокенрола стигао са истих простора из којих је дошао и Корто Малтезе. Малта, Египат, Италија и провинцијална Енглеска одређују тај предео. Мада их раздваја скоро читав век, судбина им је слична. Корта је жеђ за авантуром одвела на Карибе, пацифичка острва, у Етиопију и Самарканд. Пит Молинари се из истих разлога запутио у њујоршку четврт Гринич вилиџ. У тамошњим клубовима је почетком овог века, уз помоћ музике, трагао за „фантомом слободе” кога је срео у Керуаковом роману „На путу”, аутобиографији Вудија Гатрија „Пут ка слави” („Bound For Glory”) и на плочама Боба Дилана, Ледбелија, Хенка Вилијамса и Фила Окса из дискотеке старије браће.

Кад се вратио у Четем, град у делти реке Медвеј (и у Енглеској постоје делте), снимио је, у кухињи свог ментора Билија Чајлдиша, музику која ће се наћи на његовом првом албуму „Walking Off The Map” из 2007. године. Ствар је одмах привукла пажњу. Магазин „Мојо” је у фебруару 2008. године прогласио Молинарија за једну од осам највећих нада рок музике. Албум који је уследио „A Virtual Landslide” – сниман у чувеном студију Лијама Вотсона „Toe Rag”, у којем ниједна справа за снимање звука није млађа од 40 година –потврдио је очекивања.

Најновији албум „A Train Bound For Glory” снимљен је у Нешвилу. Он представља савршену педесетоминутну лекцију из поп класицизма. Пит Молинари нас води у време пре Битлса. На репертоару су песме препознатљивих жанровских карактеристика – рани рокенрол, поп, блуз, кантри – обележене атмосфером давних времена. Звучи као да Рој Орбисон пева песме Артура Александера. Са једне савршен висок, скоро андрогин, мушки вокал, а са друге песме у којима се иза старинских шема препознаје аутентични рокерски импулс.

Још од раних соло албума Рајена Адамса није направљена овако успешна ревизија музичких идиома из којих је настао рокенрол. Песме „Streetcar Named Desire” и „Little Lost Lonliness” као да је Боб Дилан изгубио негде низ пут, током своје „бескрајне турнеје”, па их је Пит Молинари пронашао и искористио као средство за демонстрацију дубоке привржености базичним рокерским принципима. Слично важи и за блуз „New York City” и баладу „Minus Me”.

Да би се разумео Молинаријев артистички принцип и његова рокерска мисија најбоље је пажљиво преслушати нумеру „Heartbreak Avenue”. Она почиње тамо где се завршава легендарна песма Дока Помуса „Lonely Avenue”. Иде се истим плочницима по којима „сустали ко пса срце своје вуку”. Не стиже се, међутим, на исто место. Помусова песма води у Бронкс и шпански Харлем, а ова Молинаријева на имагинарно место које постоји само у уобразиљи пасионираних рок фанова. Сестре Мекрери и „The Jordanaires”, група која је певала пратеће вокала на Елвисовим плочама, помажу да се пут лакше превали. Молинаријева музика омогућава да се велики рокенрол сан још једном одсања.