Критичар је као Дон Жуан

Поводом предстојећег Битефа у Београд долази Акиле Бонито Олива (1939), један од  најутицајнијих и најрадикалнијих критичара уметности на савременој светској ликовној сцени. Повод његовог доласка је изложба "Документи историјског и актуелног" која обухвата документарне снимке уметничких догађаја у периоду између 1968. и 1973. године, а одиграваће се у разним градским просторима и у Југословенском драмском позоришту. Ауторке су Биљана Томић и Добрила Денегри. Овом приликом биће представљена и књига Акилеа Бонита Оливе "Модерна уметност 1770–1970–2000" (превод Милена Марјановић, издавач "Клио") која представља трећи том истоимене књиге Ђулија Карла Аргана. Акиле Бонито Олива је професор историје модерне уметности на Универзитету у Риму. Аутор је више књига, промовисао је појам трансавангарде у уметности, био је уметнички директор Бијенала у Венецији 1993. године...

• Како се данас сећате седамдесетих година прошлог века када сте први пут били у Београду?

– Први пут сам дошао у Београд када ме је позвала Биљана Томић из Студентског културног центра у Београду. Позван сам на Битеф 1971. године и учествовао сам на веома важном фестивалу авангардног театра изложбом која се звала "Персона". Позвао сам и једну групу значајних уметника из Италије, који су на једно вече заузели простор позоришта. То је било измештање уметности ван галерија, у простор акције, гестова и позоришта. Сећам се атмосфере Битефа као веома живе, експерименталне и веома слободне. То је био скуп уметника чије су поетике биле различите, а у Београду се осећао дух иновације. Сећам се да сам те године упознао Брацу Димитријевића, Марину Абрамовић, Јешу Денегрија... Београд је био у рангу других центара културе и у њему се заиста није осећала никаква цензура. Када сам ја био на Битефу, тамо је владала велика гостољубивост, отвореност за културу и осећао сам се као да сам у Риму, Милану, Лондону, Паризу или Њујорку. Била је то културно узаврела атмосфера.

• Једном сте себе, као критичара, упоредили са Дон Жуаном. О каквој је сличности реч?

– Рекао сам да ја као критичар уметности прелазим са једног уметника на другог, као што Дон Жуан прелази са једне на другу жену. Поредио сам се и са Марселом Дишаном, јер као што Дишан смешта свакодневне предмете у неуобичајени простор (контекст), тако и критичар смешта уметника у његов атеље, студио и изложбени простор. Поредио сам се и са Ендијем Ворхолом, од кога сам научио колико је важна комуникација и, коначно, са Лојолом, оснивачем реда језуита, јер критичар показује пут уметницима ка бесмртности.

• Постоји ли данас у уметности ентузијазам сличан оном из осамдесетих година прошлог века?

– Осамдесетих година десио се један велики феномен. Појавила се група младих италијанских сликара који су освежили сликарство. С једне стране, то сликарство је било под утицајем Пикаса, а са друге Дишана. Метод тог сликарства био је концептуалан, поседовао је слободу изражавања, субјективност и био је то један велики културни номадизам, оживљавање слободе уметника. Из тог сликарства касније је настала фотографија, видео, биоскоп и други медији. После колекционарства, оживљавање уметности постао је интернационални бум. Јасно је да данас више нема ни богатства, нити ентузијазма осамдесетих година. Нема ни социјалног хедонизма осамдесетих. Ово је епоха несигурности, ширења тероризма, сукоба цивилизација, епоха фундаментализма на Блиском истоку, па данас уметници више не живе у срећним тренуцима осамдесетих година. Живе у тренуцима трагања, несигурности, у времену у коме треба да представе проблеме који се тичу целог човечанства.

• Како је компонована Ваша књига која представља наставак Арганове "Модерне уметности"?

– Моја четврта књига у ствари је настала у Србији. Увек сам сматрао да је Београд пун младих радозналих људи. Књига почиње од шездесетих година, од односа између Европе и Америке, преко трансавангарде до деведесетих и овог миленијума. То је и књига која жели да представи начине на које млади уметници схватају социјални континуитет, уметност и авангарду. Она се бави темама као што су екологија, различитости, нацизам, разне опасности, смрт, болест... То су теме које уметност користи. У књизи помињем 11. септембар, веома важан датум, када је Бин Ладен са својом исламском групом напао "Близнакиње" у Њујорку. То је епохалан и врло, врло драматичан тренутак. Мислим да се уметност после 11. септембра 2001. године променила. Постала је драматичнија, више аналитичка и моралистичка. Раније је била више спектакуларна, постављала се насупрот моди. Мислим да после 11. септембра млади уметници осећају већу социјалну одговорност.

• Београд и Србија су прошли кроз тешке и драматичне године. Како видите начин да поново оживи овдашње уметничко тржиште?

– Верујем да је Београд град који лако може да се врати на међународни ниво, зато што је одувек имао уметничку узаврелост и добар универзитет. Добри уметници, добре галерије, добри критичари, добри музеји – све то може да оживи уметничку сцену Београда и привуче колекционаре српским уметницима. Исто тако верујем да је уметност глобална, да не може бити националистичка и територијална. Београд треба да се врати својој интернационалној вокацији.