Чарапани на избледелим зебрама

Крушевац – „Пре неку годину добисмо статус града, а још нам се запреге возе по центру. Пешачки прелази одавно избледели, а ником да падне на памет да нацрта нове. У ресторан најстаријег хотела уселила се највећа кинеска продавница у граду. По центру имамо више од 20 банака, а фабрике мртве. Млади нам се запошљавају углавном у кафићима и продавницама. А од десет прилога у дневнику наше локалне телевизије у осам се појављује градоначелник”, укратко је Крушевац описала педесетогодишња Даница К., житељка овог места на Расини.

Подужи је списак карактеристика Лазаревог града, који би насмејали сваког љубитеља добре сатире. Али, није реч о још једном афоризму или вицу толико својственoм чарапанима. Већ о свакодневици града под Багдалом. Уверио се и „Политикин” репортер. А то открива и најобичнија шетња по овом граду.

Писали су недавно београдски медији како „Крушевљани прелазе улицу по сећању”. Још се ништа није променило. Готово ниједне зебре у граду нема. Давно су избледеле, назиру се тек у близини тротоара где пролази мање возила. А то Крушевљани могу да виде у центру града тек уколико неки локални „бос” не паркира возило на пешачком. Постало је то својеврсно надметање међу парајлијама. За то време, регуларно и више него видљиво, обележена су паркинг места. И док бледе и пешачки прелази на периферији, улицу самоуверено прелазе једино они које сећање добро служи. И остаје им нада да су и возачи доброг памћења.

А где раде Крушевљани?

Млади се запошљавају у кафићима, продавницама спортске опреме, супермаркетима, постају таксисти... Походе биро Националне службе за запошљавање у нади да ће пронаћи посао, док овдашње службенице уместо „политиколог” у радну књижицу уписују занимање „политолог”! Не знају за ово звање које се стиче на Факултету политичких наука у Београду. Давно су заборављена и пића којима су десетине младих частиле друштво када им је обећан посао у „Меркатору”. Одавно је овај хипермаркет требало да отвори врата потрошачима. Али, градилиште је месецима затворено, радника нема и нико не зна када би објекат надомак насеља Расадник могао да почне да ради.

– Причало се до пре седам, осам година и да за оне који раде у чувеној „Жупи” зиме нема. Хлор и пестициде увек су имали где да продају. А данас је ово предузеће на коленима – каже наша саговорница, чији је супруг радио у овој фирми.

За опстанак се боре и „Трајал” и социјалистички гигант „14. октобар”, а велика грађевинска предузећа ускоро би могла да добију место у Гинисовој књизи рекорда по броју година проведених у стечају.

Банака, с друге стране, не мањка. Барем њих двадесетак нанизано је у главној градској улици.

Као и продавнице кинеске робе. У ресторану хотела „Европа”, најстаријег у Крушевцу, налази се данас највећа кинеска радња у граду. У некада елитној сали, на неколико стотина квадрата, нуде Крушевљанима све: од гардеробе до мањих техничких уређаја. А они који остану без посла често баш ту потраже нов. Боље је месечно зарадити и мање од 15.000 динара него ништа, жале се. На још једној некада ексклузивној радњи у главној градској улици налази се још једна кинеска продавница. И у супермаркет „Трајалове” робне куће, једне од најпознатијих крушевачких самопослуга, такође на више од стотину квадрата, уселила се кинеска радња.

Прате чарапани и друге српске трендове у трговини. Када смо почели да мењамо потрошачке навике и да уместо у мале одлазимо у велике радње, оберучке су Крушевљани прихватили нови обичај. Једна од најпопуларнијих викенд дестинација постао је „Дисов” хипермаркет. Хрле у њега Крушевљани, па и житељи околних села. А препознатљиве, жуте кесе знак су другима да се породица, и то неретко пешице, натоварена храном враћа кући.

Печењаре још одолевају. Има их у близини неколико већих раскрсница у граду. Столови су ту заузети по цео дан, а уз флашу пива или шприцера увек се наручује и по килограм или два свињског печења.

И док Лазарев град и даље „живи” сатиру, број Крушевљана који примају социјалну помоћ у порасту је. Отварају се једино нови кафићи. Хиљаде младих напушта Крушевац, а по стицању факултетске дипломе мало ко се враћа.

Стефан Деспотовић