Свеци и грешници

Од нашег специјалног извештача

ВЕНЕЦИЈА – ЛИДО – "Докле год постоји амерички империјалистички капитализам, нећемо моћи да набројимо све терористе на свету...", написао је Жан-Мари Штрауб, француски редитељ који већ дуго живи и ради у Риму, парафразирајући Франка Фортинија у свом протестном писму упућеном дирекцији фестивала и јавности. На овај начин, у свом подужем тексту исписаном руком, Шрауб је изразио своје незадовољство изазвано чињеницом да се због све већег присуства америчких филмских аутора и звезда на венецијанском Лиду фестивал претворио у праву, тешко пробојну тврђаву око које су полицијски кордони, капије са детекторима за откривање експлозивних направа и чувари који прекопавају сваку торбу и џепове свих који се упуте у центар фестивалских збивања. 

Лидо као оаза слободног кретања, спонтаних филмских сусретања и дружења, више не постоји. Свет се променио заувек после 11. септембра 2001., а претресања и отежано кретање нису само карактеристике венецијанског већ и свих других филмских фестивала на којима у већем броју бораве амерички филмски посленици.

Венецијанском фестивалу ове године, чињеница је, недостајало је шарма и спонтаности, али сигурно не и филмова. Оне најбоље, промућурни Марко Милер оставио је за сам крај. Приказавши америчке хитове и потенцијалне освајаче номинација за Оскара на почетку, а ангажоване уметничке европске филмове у самој фестивалској завршници, начинио је праву програмску клацкалицу на којој је сваком, бар повремено, могло да буде сасвим угодно. Нарочито уз филмове Маноела де Оливеире, Жоакима Лафоса, Емануелеа Криалезеа и Павела Лунгина чијем је филму "Острво" припала част да затвори фестивал.

Стари португалски вук, 95-годишњи Маноел де Оливеира, у филму "Увек лепа" (ван конкуренције) начинио је посвету Луису Буњуелу и Жан-Клод Каријеру, кроз своју необичну студију карактера два лика у вишедеценијском, деликатном мушко-женском односу. Односу мушкарца задовољног својим садизмом из освете жени за њено понашање и жене која га дубоко воли и жели, али чији ставови никада нису дозвољавали да је он поседује.

У свет деликатних мушко-женских и породичних односа води и млади белгијски сценариста и редитељ Жоаким Лафос, у филму "Приватно власништво" у којем главну женску улогу игра глумачки увек моћна Изабел Ипер. Ово је филм о деструкцији породичног заједништва, нарастању виолентности и скучености, али и о проналажењу додирних тачака које ослобођене чланове породице поново могу суштински да везују. Добро и конзистентно изведен, мали филм, тек други у каријери Жоакима Фоса.

"Нуовомондо" трећи је дугометражни играни филм у каријери веома талентованог сицилијанског редитеља Емануелеа Криалезеа ("Једном смо били странци" и "Респиро") и ко зна који по реду на тему одласка сиромашних Италијана у нови свет, у Америку на почетку 20. века, преко острва Елис на којем се многима путовање завршавало. Међутим, од овакве приче Криалезеу је пошло за руком да начини филм који зауставља гледаочев дах, али само уз помоћ глумачких перформанса и дијалога, вешто вођене емоције, бриљантно промишљених сцена тешког путовања бродом и оног што се догађало унутар крутих правила комисија на острву Елис, тих "златних врата", новог, обећаног света. Филм са великим препорукама за биоскопско гледање.

Можда и најснажнији филм овогодишњег Венецијанског фестивала јесте "Острво" великог руског аутора Павела Лунгина, зато што је реч о хуманистичком, универзалном делу о човековој свести и савести, греху и опросту, навикама и патњи и смислу човековог постојања у тешким и изазовним историјским околностима. Али, ово је и сторија о индивидуализму, идеји личне слободе која, уколико оде у екстрем, може да постане тријумф себичности и саможивости. Испричана у минималистичком окружењу монаха у једном изолованом манастиру на малом острву у Белом мору, далеко на северу Русије. Највише кроз лик некадашњег грешног морнара (немачки војници су га због кукавичког понашања натерали да пуца у свог капетана), а сада (тридесет година касније) чудотворног и чудног монаха Анатолија. И грешника и свеца. Мајсторски изведен филм, високих визуелних домета.

И док се броје сати до доделе награда и фестивалског краја, још се слежу утисци са синоћњег коктела у венецијанској палати Граси, који су у част првог добитника новоустановљене награде за успешан деби организовали челници модне империје "Гучи". Жири, у чијем је саставу радио и синоћ присутни Џереми Ајронс, одлучио је да награду "Гучи" за најбољи деби добије популарни аустралијски музичар Ник Кејв за сценарио који је написао за филм "Пропозиција" (виђен у Берлину). Кејв је на доделу стигао са свеже офарбаном косом и дугим црним брковима и није крио да је презадовољан што се уврстио и у филмске ствараоце.