Једна срамна забрана

Шта се дешава кад градоначелник у једној нашој вароши забрани директорима јавних установа да дају изјаву за медије
Врло давно у царској Русији градске новине су објављивале једино званична акта и саопштења градоначелника. Али већ половином 19. века, друштвена мисао је у тој до тада назадној земљи сазрела и новине су почеле да објављују замисли и жеље грађана. Обичан човек је ступио на историјску позорницу. На ту сцену ступио је тада и новинар, чувар јавног морала од криминалаца али и од заблуделих носилаца власти...
Онда је створено у 20. веку напредно али једнопартијско друштво. Неопазице су носиоци политичког монопола вратили новине на доба од пре 1860. у царској Русији. Новине су постале гласноговорник секретара комитета и градоначелника.
Побуна студената 1968. у Србији, догађаји за време либерализма и јачање новинарског сталежа осамдесетих и деведесетих година, ставили су тачку на прерогативе градоначелника закључане у куле од слоноваче. Директори предузећа и јавних установа који су копирали „власнике друштва” и од насртљивих новинара чували у тајности све оно што се по фирмама збива, морали су да стану пред лице јавности. Постепено су се навикли да најаву новинара на капији прихватају као нужност нове демократске атмосфере...
Мислили смо да су догађаји са почетка 21. века дефинитивно учврстили стечену отвореност власти према јавности и медијима. Давно је пала у заборав она изјава једног новинара из бирократске епохе: „Чували су све чињенице о фирмама, нас новинаре су избацивали са капија својих оружјем заштићених тврђава, држали су нас као свиње на валову”... Веровали смо да је то све заборављено искуство из давне раноцаристичке прошлости...
Али, гле – удружење новинара Србије саопштава недавно у једном свом протесту да је градоначелник у једној нашој не малој и не безначајној вароши „забранио свим директорима јавних предузећа и јавних установа у граду да дају изјаву за медије без његове претходне сагласности”.
Пошто протестују новинари, а не директори, привредници, васпитачи, уметници, ствар личи као на удар по новинарима и као покушај да се новинари врате за свињски валов где их је бирократија држала... Али ту није реч о нападу на новинаре! Ту је реч о нападу на водеће носиоце јавних овлашћења у граду. За градоначелника, директори школа не смеју давати изјаве о пословању својих васпитних установа. Они, ако им новинар затражи изјаву, морају да се пријаве за аудијенцију Њ. В. Градоначелнику, да му писмено саопште новинарска питања, па да овај свевидећи геније смисли шта и да ли уопште да се одговори. Тако је и са директорима библиотека, позоришта, обданишта и градске чистоће. Ако неко упита овога о контејнерима, директор чистоће не сме да одговори него мора код татице да га умоли сме ли ишта да рекне.
Што је још грђе, вође привредних асоцијација не смеју да одговарају ни рекламнe порукe него се све мора формулисати „тамо горе”. Наравно, није реч само о привредницима него и директор локалне радио и ТВ станице и локалног листа морају питати његово благородство шта се сме а шта не сме.
Ружно је сваку манифестацију недемократичности проглашавати за фашизам. Али изучавајући Гебелсов рад са штампом, сазнао сам да је из министарства пропаганде у Берлину, сваког јутра слат широм државе у све радио-станице и новине акт звани „Пароле за штампу”. Ту се на пример забрањивало да се објављују фотографије са заседања партијских форума тако да се пред учесницима виде флаше. У народу то ствара утисак да они пијанче, а то су у ствари искључиво флаше са минерал-васер. И све тако по детаљима.
Поучан је овај пример. Гебелс је мртав али ,,гебелсизам” живи. Зато ето градоначелнику лепог примера. Да га не би директори загушили шта смеју да изјављују а шта не смеју, ствар ће се упростити ако се свако јутро пошаљу циркуларно свим директорима „пароле за штампу”. Ту ће бити мисли градоначелника дате у лековитим пилулама.
Крајњи циљ је, наравно, опет вратити ствари на доба од пре 1860. када су општински листови били зборник аката и одлука администрације. Наравно, кад бисмо били противници демократије, што, надам се, нисмо.