Врата за источну Европу

Од нашег специјалног извештача
Беч, септембра – Када је недавно један туриста у Бечу затражио карту за Црну Гору, на шалтеру су га упитали да ли је то у Хрватској или Албанији, док је неко са стране, желећи да помогне, добацио да је можда и у Србији.

Ова згода, која је у белешци под насловом "Шта је Монтенегро" објављена на првој страни бечког дневног листа "Стандард", вероватно се не би десила да је туриста затражио карту за Србију. Ако се зна да је само у Бечу око 40.000 Срба добило аустријско држављанство, сасвим је очекивано чути наш језик у трамвају, метроу или тржном центру, као и срести наше људе као запослене на базенима, у ресторанима или у дворцу Шенбрун. А не изненађују ни одељци у супермаркетима у којима се могу купити домаћи производи попут плазма кекса, ајвара, сардина и других намирница.

Мада је годинама привлачио страну радну снагу, поготово из Турске и бивших југословенских република, Беч данас постаје све привлачнији и страним инвеститорима, првенствено због високог квалитета живота, социјалног мира, ниске незапослености у поређењу с другим земљама, повољних закупа пословних простора и цена некретнина, светске културне понуде и очуване околине.

Отказ у супермаркету

Све ове предности видљиве су и за обичне туристе, поготово ако дуже бораве у некада царском граду који данас учвршћује позицију врата према источној Европи (20 одсто бечких фирми користи либерализацију трговине исток-запад која је уведена проширењем ЕУ). Ваздух је незагађен, у градском саобраћају нема гужве и, мада је по статистици Беч један од најскупљих градова, не стиче се такав утисак. Од плате у Бечу може сасвим лепо да се живи, а ако се у шопинг иде на право место (на пример у Маријахилфер штрасе), добија се утисак да су цене изузетно повољне.

Беч нуди четвртину радних места у Аустрији и у њему је лако наћи посао (уколико се сувише не бира), па се ни отказ, који се такође лако добија, не схвата трагично. У супермаркету, где смо плаћали рачун, стигао је шеф и касирки уручио отказ. Уобичајена слика за Беч, кажу. Касирка је без речи уступила своје место другој, знајући да ће, док не нађе нови посао, добијати месечну надокнаду која се прима у периоду од 20 до 52 недеље, у зависности од времена проведеног на раду и година старости.

Последњих година престоница Аустрије се убраја у десет европских градова са највећим процватом и у шест најбогатијих европских регија, док по бруто производу по глави становника заузима четврто место у ЕУ заједно са Паризом и Стокхолмом, а иза Лондона, Луксембурга и Брисела. У комбинацији са архитектонским лепотама по којима је чувен (катедрала Светог Стефана, бечка Државна опера, Бургтеатар, дворац Шенбрун, комплекс палата Белведере, као и музејска четврт, један од највећих културних комплекса на свету), Беч је данас веома привлачан за туристе и само од туризма остварује годишњи приход од 3,4 милиона евра.

Мада слови за културну метрополу, што је и нормално за град у коме су живели Моцарт, Штраус, Шуберт, Хајдн и у коме су и кочијаши били познати по певачком умећу, а слуге морале да свирају неки инструмент да би добиле бољи посао, Беч последњих година постаје и водећи конгресни град. Статистика показује да је на другом месту (по једним истраживањима иза Барселоне, а по другим иза Париза). Само конгресни туризам осигурава 6.800 радних места.

Моцарт индустрија

Због обележавања Моцартовог јубилеја, 250 година од његовог рођења, очекује се да ће ове године Беч остварити од 300.000 до 400.000 ноћења више. Томе доприноси и "Моцарт индустрија" која се може видети на сваком кораку. Млади људи на Штефанс плацу костимирани као Моцарт и са препознатљивим перикама продају карте за концерте његове музике, а у продавницама се под марком чувеног композитора продаје готово све: шоље, кишобрани, папирне марамице, мајице, качкети, јогурт, кригле за пиво, оловке, бочице за бебе, па чак и кобасице.

И док туристи шетају барокном баштом дворца Шенбрун, доживљавајући нешто од епохе Марије Терезије, или у кочијама крстаре кроз срце Беча (вожња стаје од 40 евра па навише у зависности од минутаже), мало њих икада и примети на познатом Шведен плацу скрајнути споменик на коме пише да је управо ту било седиште Гестапоа за време Другог светског рата и да је, на срамоту Аустрије, страдало много Јевреја.

Аустријанци наравно више воле да их свет препознаје по Моцарту, династији Хабзбург или принцу Еугену Савојском. Али одмах преко пута Шведен плаца, с друге стране Дунав канала, у другој општини живи велики број Јевреја, препознатљивих по традиционалној одећи, дугачким зулуфима и полуцилиндрима.

Колико опомињу на тамну страну историје а колико доприносе свеопштој и шареноликој градској костимираности, ствар је субјективне процене.