Невиност у „индексу”

Са афером „индекс”, претпоставка невиности је стављена на тежак испит у два своја основна аспекта, кривичнопроцесном и радноправном. Суштинско кривичнопроцесно значење претпоставке невиности своди се на то да оптужени не доказује своју невиност него јавни тужилац доказује његову кривицу (F. Quintard-Morenas). Појединац који се налази под претпоставком невиности није невин човек него судским процесом оптерећен човек, човек под основаном сумњом коју је својим актом – оптужницом – утврдио надлежни орган, јавни тужилац.
Да је претпоставка невиности наличје основане сумње може се јасно видети из следећег примера. У оптужници смедеревског тужилаштва наводи се да је студент А, за одређени новац (600, 1.000, 1.100 евра) купио испит код професора Б. На главном претресу студент А је поновио исказ из истраге. На основу овога успостављен је узрочнопоследични низ основане сумње: студент А – новац – проф. Б – оцена шест. Иако овај низ изгледа врло убедљиво, Суд је тај који утврђује истину, односно да ли наведени узрочнопоследични низ опстаје или постоји нека чињеница која га прекида. Међутим, док суд не донесе правноснажну пресуду пред лицем јавности постоји само узрочнопоследични низ заснован на основаној сумњи.
Баш због тога што је њено друго лице основана сумња, претпоставка невиности нераскидиво је везана за „брзо суђење” (speedy trial), односно за институт суђења у разумном року, како би се то рекло у Европској конвенцији за заштиту људских права. Али, и с обзиром на овај институт, „афера индекс” представља јединствен случај. Док је законодавац рачунао са оптуженима којима је у интересу „брзо суђење”, оптужени у афери ,,индекс” су јединствени по томе што желе „успорено” суђење. Тако, после три године процеса који није одмакао од почетка, један од оптужених са места декана Правног факултета у Крагујевцу замолио је „за стрпљење до правоснажне судске пресуде”.
Проблем радноправне димензије претпоставке невиности своди се на питање факултативне суспензије, коју послодавац може изрећи запосленом ако је „против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом”. Према Закону о раду, факултативна суспензија „може да траје најдуже три месеца, а по истеку тог периода послодавац је дужан да запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози”.
Што се тиче трајања факултативне суспензије, очигледно је да је тромесечни рок установљен према очекивању „законодавца да ће се кривични поступак окончати у целости (укључујући ту и жалбу) у времену од три месеца”. Овај рок, међутим, био је израз законодавчевог оптимизма јер се код нас крајње ретко поступци окончавају за три месеца (В. Ракић-Водинелић). Из свега овога произлази да је Законом о раду прописан тзв. инструктивни рок, који се као такав може продужити до доношења правноснажне пресуде.
У конкретном случају афере„ индекс”, министру Ж. Обрадовићу (као државном послодавцу) на располагању је стајала оптужница смедеревског Окружног тужилаштва. У овој оптужници, поред конкретно наведених кривичних дела која се стављају на терет сваком од оптужених, између осталог, стоји став тужиоца да ће оптужени „ометати поступак утицањем на сведоке и саучеснике ... да се ради о окривљенима који су изузетно угледни и утицајни у својим срединама не само због чињенице да се ради о професорима универзитета већ о лицима која су повезана и са колегама на другим универзитетима, окривљенима који су запослени у државним органима или органима гоњења као и одређеним лицима са везама из криминогене средине...”. Министар просвете, као прави послодавац на државном Правном факултету у Крагујевцу, није сматрао релевантним податке из оптужнице на основу којих би (по праву надзора) оптуженим наставницима продужио суспензију до правноснажног окончања поступка.
Уопштено гледано, разлога за суспензију оптужених има барем три. (1) Сваки оптужени се налази у посебном психичком стању. (2) Док му се суди оптужени мора да иде у судницу а не на посао, што ће рећи да не може физички да буде на два места. (3) У случају оптужбе за кривично дело извршено на раду и у вези с радом крајње је нелогично да неко долази на радно место на коме је по оптужници извршио кривично дело, поготову ако је реч о тешком делу. Најзад, у случају да се ради о групи, нема тог послодавца који би оптужену групу за кривична дела учињена на раду вратио на посао, а камоли да би им поверио управу фирме.
Међутим, у улози таквог послодавца појавио се министар Жарко Обрадовић. Он је изјавио да су сви професори – и они под претпоставком невиности и они невини – једнаки.
Стога се изјава министра може тумачити на два начина: или министар не зна право значење претпоставке невиности, или се ставио на страну оптужених.
професор Правног факултета у Крагујевцу